Noćna mora se nastavlja

Ne obraćajući se nijedanput rečju "napredak", predsednik Džordž Buš rekao je Amerikancima da će poslati još 21.500 novih vojnika u smrtonosni haos kakav je Irak postao posle Sadama.
Slanjem još vojnika u ovaj krajnje nepopularni rat, predsednik Buš odbacio je savete mnogih glavnih pomoćnika – u vojsci i izvan nje – i okrenuo leđa političkim anketama koje pokazuju da samo 18 odsto Amerikanaca podržava predsednikovu strategiju u Iraku.

I zaista, tek što je Buš završio svoj miran, čvrst govor, gotovo bez emocija, kritičari su počeli da ga procenjuju.

Demokratska opozicija, koja je na izborima u novembru dobila prevagu u obe grane vlasti, rekla je: "Vreme je da se počne sa sistematskim povlačenjem naših vojnika kako bi se vratili kućama". Nensi Pelosi, prva žena predsedavajući Predstavničkog doma, izjavila je da za predsednikove ratne planove neće biti "blanko čeka".

Pelosi je napomenula da je rat u Iraku Ameriku već koštao prekomernih 400 milijardi dolara i da se slanje dodatnog broja vojnika procenjuje na 5,6 milijardi dolara. Još 1,2 milijarde dolara biće potrebne za obuku Iračana i obnovu zemlje.

Centar za američki napredak, liberalni istraživački centar u Vašingtonu, kaže da je zahtev za povećanje broja vojnika ravan "eskalirajućem neuspehu"; drugi su rekli da u Bušovom govoru nije bilo ničeg novog, odnosno, da je reč o "prepakovanoj već neuspeloj strategiji" koja je toliko puta raspakivana i ponovo pakovana da su građani izgubili računicu.

Penzionisani generali poput Vilijama Odama, kažu da je predsednik trebalo da najavi "napredak u diplomatiji" i da regionalna stabilnost nikada neće biti uspostavljena bez uključivanja svih susednih zemalja, uključujući Siriju i Iran. Odam smatra da dodatnih 20.000 vojnika neće imati značaja za svakodnevni broj mrtvih, nasilje i uništavanje koje sada vlada u Iraku.

I zaista, iz perspektive nekoga ko je sazreo za vreme Vijetnama i seća se krvavih balkanskih ratova za otcepljenje, predsednikove reči imaju jeziva deja vu svojstva. Neki od nas, koji su dovoljno stari da se sećaju mučnog prizora naših helikoptera, koji su osoblje ambasade i civile sakupljali sa krova američke ambasade u Sajgonu 1975, strahuju da smo ponovo potonuli u strašnu, skupu situaciju bez pobede. Zaista, reč "močvara" iz vremena Vijetnama ponovo se slobodno koristi, pošto je prethodno godinama bila zabranjena kao "politički netačna" i "nepatriotska".

Predsednik Buš je "oštro razgovarao"s iračkim premijerom Nurijem al-Malikijem tokom njihovog bučno reklamiranog prošlonedeljnog razgovora. Predsednik je pokušao da "bodri" Al-Malikija, ali mnogi Iračani veruju da će dodatni američki vojnici samo razbesneti ekstremiste i prouzrokovati nove žrtve.

Ovih dana nijedan lider nema volje za svoj posao. Posmatrajući prilično ostarelog predsednika Buša, njegova želja da se otarasi ovog "I-RAK problema" – da ga prenese na sledećeg predsednika – gotovo da je bila očigledna.

Ironija je u tome što se sada sve više čuju tvorci neuspele balkanske politike iz 1990-ih. Bivši ambasador Piter V. Galbrajt i penzionisani general Vesli K. Klark pozivaju na "političko rešenje" za Irak. Galbrajt se zalaže da se "bosansko rešenje" primeni u Iraku, što je izneo i na sastanku Komiteta Senata za inostrane odnose, da je jedini izlaz iz sadašnje situacije podela Iraka na odvojene i autonomne regione sunita, šiita i Kurda.

Slično njemu, general Klark apeluje na "veće angažovanje diplomatije", uključujući Izraelce i Palestince. Klark takođe ukazuje na to da su Dejton i pregovori o konačnom statusu Kosova izlazne strategije iz iračkog debakla. Pretpostavljam da nijedan od ova dva gospodina nije posetio ni Bosnu ni Kosovo otkako su ih napustili.

Stvarni problem je sledeći: Amerikanci nisu skloni da uče od istorije, čak ni skorije istorije. Kad su Roberta Maknamaru, glavnog kreatora vijetnamskog rata, u dokumentarnom filmu "Magla rata", pitali kako su Sjedinjene Države mogle da se angažuju u jugoistočnoj Aziji, on je rekao da je "Vijetnam udaljeno mesto. Zaista nismo mnogo znali o tom narodu, politici ili geografiji". To je jedna od mnogih njegovih izjava mea culpa datih u proteklih nekoliko godina.

Moraćemo da sačekamo još nekoliko godina da današnji ratni planeri izgovore slična neubedljiva izvinjenja.

A tada – kao najvećeg ratobornog siledžiju iz kraja – hitro ćemo ih zaboraviti.

Slobodni pisac i urednik, živi u Srbiji i SAD