Plastične kese postaju neisplative

Plastične kese proizvedene u Srbiji, omrznute među ekolozima zato što s deponija odlelujaju na vetru i kače se za drveće, a razgrađuju se duže nego što i živi stogodišnja maslina, „odlepršaju” i do zemalja iz regiona, pa čak i do Nemačke, Danske i Švedske. Proizvođači tih kesa su, po izvoznim rezultatima, jedna od boljih grana domaće industrije, što je za pohvalu, ali time i jedan od zagađivača u širokom pojasu. Od ove godine to bi trebalo da se promeni, i to ne usled toga što će, kako kod nas to obično biva, eksportni program da posustane, nego će se kese praviti tako da se razgrade za nekoliko godina.

Promene u procesu proizvodnje uslovljava pravilnik Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, koji će za nekoliko dana postati punovažan. Taj akt ne naređuje prelazak na nove tehnologije, ali proizvođačima plastičnih kesa uvodi različite takse. Oni koji se preusmere na biorazgradive kese načinjene od prirodnih materijala poput skroba, koje bi se maltene mogle pojesti, plaćaće 1.300 dinara po toni. Firme koje u smešu počnu dodavati aditive za ubrzavanje razgrađivanja davaće 2.100 dinara po toni. Ceh je najveći za one koji ostanu pri dosadašnjem, antiekološkom receptu i iznosiće 20.000 dinara po toni.

– Proizvođači razgradivih i biorazgradivih kesa će dobijati i stimulaciju od 7.000 dinara po toni. Ceo taj paket će podstaći prelaz na tehnologije koje su prijateljske prema prirodi. Privrednici su bili uključeni u pripremanje pravilnika i čak su više odredaba napisali oni umesto ministarstva. Između nas je postojao potpun konsenzus – kaže Bojan Đurić, državni sekretar u Ministarstvu životne sredine.

Dodavanje aditiva će povećati troškove proizvodnje za deset odsto, ali Siniša Mitrović iz Privredne komore Srbije, koji je bio u radnoj grupi za pripremu pravilnika, potvrđuje da proizvođači nisu imali nikakvih primedaba. Finansijsko ohrabrivanje proizvodnje razgradivih kesa je bila nužnost umesto proste zabrane plastičnih tregerica, kakvu je svojevremeno najavljivalo Vranje. Oni su od takvog nauma odustali pošto im je ministarstvo objasnilo da za progon plastičnih kesa nema pravnog osnova.

– One nisu otrovne ni kancerogene, tako da ih je nemoguće staviti van zakona. I da su ih zabranili, morali bismo obezbediti alternativu, a nje nije bilo. Nije čak bilo ni laboratorije koja bi mogla potvrditi da je neka kesa istinski razgradiva. Tek sada će biti uslova da se one masovnije proizvode – navodi Ljubinka Kaluđerović, iz Stalne konferencije gradova i opština.

Nemogućnost zakonske zabrane plastičnih tregerica pokazuje da su one pomalo i „nabeđene”. Bilo bi preterivanje oceniti ih kao isključivo estetski problem. Njihovo taloženje po stablima i rekama deluje gotovo kao i kada bi ih čoveku namakli oko glave – guši vegetaciju i ribe.

– Koliko su nas prozivali, osećao sam se kao da prodajem drogu. Da je ona toksična, ne biste i hleb i mleko pakovali u plastiku. Zato ona nigde u svetu, šta god da se pisalo, nije zaista zabranjena. Glavni problem s takvim kesama nije nivo štetnih materija već što se one toliko dugo razgrađuju a sada će i to biti rešeno. Inače, udeo plastičnih tregerica u ukupnoj količini komunalnog otpada je 0,5 odsto – kaže Viktor Grujić, direktor firme „Polipak”.

Grujićevo preduzeće je jedan od 150 proizvođača plastičnih kesa u Srbiji, koje su sada zavedene u registar i dužnost im je da svoju robu šalju na ispitavanje u akreditovanu Laboratoriju za ambalažu i pakovanje Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu. Tamo uzorci već uveliko pristižu.

– Testiranje traje i do šest nedelja, tako da se još ne zna da li je ijedna od kesa koje su se dosad prodavale kao razgradive zasluživala takvu reklamu – kaže profesor dr Vera Lazić, rukovodilac laboratorije.

Ta ustanova će primati i uzorke iz Crne Gore a očekuje se da će njene usluge koristiti i još nekoliko okolnih zemalja. Ako neko pokuša da se provuče bez te kontrole, rizikovaće da ga uhvate inspektori ministarstva životne sredine, koji će špartati prodavnicama i aparatima, koji uskoro treba da stignu kao donacija, utvrđivati da li su kese zaista ekološki podobne.