Starac pun gelera

RAJAC – Ratni vojni invalid Slobodan Maksimović svlači sa sebe džemper i košulju, hoće da nam dokaže da je istina sve što priča.
– Evo ga, na desnom ramenu, slobodno ga napipajte. Imam ih i u plećki, dva su mi pod kožom na glavi, a jedan se smestio u pluća, otkrio ga je rendgenski snimak. Bilo ih je mnogo, neke su mi povadili u ruskoj bolnici u Valjevu, ovi su ostali. Što da me seku kad mi ne smetaju, a nosim ih pune 62 godine – priča starac ponovo se oblačeći.
Geler do gelera od nemačke granate koja je, iz Semberije, preletela Drinu i pronašla Slobodana u mačvanskom rovu. Na desnoj plećki i nadlaktici još su ožiljci davnih rezova skalpela ruskog hirurga. Odatle su geleri odstranjeni, ali nisu svi. Na ramenu i temenu ih vidimo kao tamne čvoriće, pod prstima ih napipavamo kao zrna pasulja i pločice.

Kad su ga, iz Valjeva, vratili kući na oporavak, muke su tek nastale. Rat se bližio kraju, ali je četnika još bilo po Šumadiji. Počeli su da ga proganjaju.

– Tražili su me u Ozremu pod Rajcom, gde sam bio na mirazu moje supruge Draginje. Morao sam, tokom noći, da bežim u Mutanj pod Rudnik, kod oca i braće, i da se krijem po tavanima. Jedva sam čekao da partizani počnu da mobilišu za front, da glavu spasem ispred kame. Elem, i to se desi, ali pozvali moju mlađu braću, Slavka i Slavišu, a mene nisu. Odem sa njima na zborno mesto u Belanovicu. Prozivaju braću kroz odškrinuta vrata, ali uđem ja i kažem komisiji: "Oni su još deca, ne znaju šta je puška. Uzmite mene umesto njih, ali obećajte da im neće faliti ni prst. Inače, molite boga da se ne vratim." Pristanu, braća se vrate kući, a ja ponovo u rat.

Slobodan je potom učestvovao u bitkama za oslobođenje Kraljeva i Čačka, onda je prešao Drinu i ratovao po istočnoj Bosni i Semberiji. Kad se vratio kući, bio je zadovoljan da je mobilizaciona komisija održala reč: braća su bila živa, zdrava i na broju.

Kao ratni vojni invalid, Slobodan Maksimović je poslednjih desetak godina primao invalidski dodatak od 1.600 dinara. Uz penziju od sedam hiljada (20 godina je čistio učionice i ložio furune u ozremskoj školi) i prihode od zemlje i stoke, nekako se živelo. U martu prošle godine prebace ga u sedmu kategoriju i ukinu mu invalidninu.

– Nisu velike pare, ali bilo je zauvar. Znam slučaj da čovek prima ratnu invalidninu za izgubljene prste na ruci, a pokidao mu ih dinamit dok je lovio ribu. Sve se moglo sa dva svedoka. Ispade da što sam stariji, a brojim 88 godina, sve sam zdraviji. Već godinu dana sam udovac, da mi kćerka Ljiljana povremeno ne dođe iz grada i pomogne, ne znam šta bih – vajka se starac.

A kad Ljiljane nema, Slobodan Maksimović, na pragu desete decenije, hrani dve krave i sedam-osam ovaca, čisti štalu, češagija kobilu Drinu, preže je u kola da bi dovezao i odvezao; ona mu je, kaže, desna ruka. A da nije još za "staro gvožđe" dokazao je u prošli petak.

– Nešto sam se loše osećao, a beše mi žao da prežem Drinu za toliko, nego odem peške u susedne Beršiće, u ambulantu kod doktora. Ne zateknem ga, rekoše mi da će raditi u ponedeljak. Šta ću, vratim se kući neobavljena posla.

A od Slobodanove kuće do ambulante i natrag – deset kilometara. Previše i za upola mlađe.