Pouke iza londonskih zavesa

Septembra prošle godine, upravo posle blistavog njujorškog kraja sezone kojom je zaslužio Laureus, londonski „Ekonomist” je objavio svoje viđenje Novaka Đokovića, koje je moglo ne samo da uzdrma ovdašnja osećanja da je srpski junak jednako cenjen i u ostatku sveta, već i da ih duboko povredi.

Tu je, pod pečatom ozbiljne analize u rubrici „Teorija igara”, plasiran hiljadu i jedan razlog da se ovog ponedeljka u Londonu, možda, ne dogodi to što jeste. Sada možemo mirno da varimo pojedine citate i razmišljamo koliko su uvećali sjaj Kartijeove statue u Novakovim rukama.

Časopis star 170 godina, sa ambicijama „da učestvuje u oštroj borbi između inteligencije koja vuče napretku, i bezvrednog, plašljivog neznanja koje koči progres”, bavio se naizgled nevažnom temom – zašto kompanija „Žilet” ne prekine saradnju sa Federerom i okrene se Đokoviću.

Ne, nije zbog slabe brade. Analiza nedeljnika za „visoko obrazovane čitaoce, uticajne rukovodioce i kreatore politike”, obuhvata piramidu razloga da Đokovićeva dominacija nad Federerom i Nadalom predstavlja težak udarac za globalno tržište.

Pre navođenja delova, mogli bismo da stavimo oznaku da nisu za svačiji stomak, ali vredi znati stavove časopisa sa milionskim tiražom, za „slobodno tržište i globalizaciju“.

Počinje ocenom da je novi broj 1 manje televizičan od svrgnutih prethodnika. Tu je za poređenje uzet jedan „Mapetovac”, a urednik se pobrinuo da i Đokovićeva fotografija liči, pažljivo birajući grimasu u trenutku najvećeg napora.

Preskočićemo neke druge cinične i uvredljive detalje koji zadiru i u Đokovićev porodični život. Dalje mu se, recimo, zamera da – nasuprot „maestru” i „matadoru” – nema marketinški povoljan nadimak. Pa se nalaze elementi nesportskog ponašanja, od dugih pauza između servisa, do cepanja majice posle pobede, „izvan granica prihvatljivog ponašanja na terenu.”

Da ne bi sve bilo crno, dodaje se da „engleski govori jednako tečno kao Federer” i da njegova duhovitost kojom „zabavlja publiku (mada ne i rivale), može da privuče „drugu vrstu sponozora od Federerovih”.

Reklo bi se da je ipak krunski argument ostavljen za kraj: „Nije mu od velike pomoći ni nacionalnost. Međunarodni imidž Srbije je još uvek patiniran ratnim zločinima devedesetih i lošim odnosima sa susedima.”

Možda su sve prethodne kritike mogle da se preskoče i da se do zaključka dođe ovom rečenicom, a možda i samo njenim završnim delom. Ipak, da sve bude jasno i nižim predstavnicima „visokih intelektualaca”, nepotpisani autor daje konačni zaključak:

„Gospodin Đoković je svakako uspešan. Ali, ako ne želi da ne ostane razočaranje, moraće da dostigne gospodina Federera u još nečem osim igre.”

Iza dubokog uzdaha posle čitanja, možemo da se vratimo na vedrinu preksinoćne svečanosti u Londonu i neke važnije zaključke. Možda je posle ovog teksta jasnija Novakova izjava u Vestminsteru, da je „srećan što je u Melburnu pocepao majicu”?

I možda se pod drugačijim svetlom vidi sav njegov divovski napor u tom finalu. Sportski gledano, već plasman u polufinale, a pogotovo u finale, bio je dovoljan motiv i uspeh posle pet meseci borbe sa povredama i zamorom. Ali, Novak se u Melburnu nije borio samo sa Nadalom...

A, nama je za pouku – i Laureusu za ponos – što je sport pobedio. Da je po našim strahovima i sumnjama, Laureus bi najpre bio „namešten” Sebastijanu Fetelu. Iako su Dajmler i Mercedes-Benc ključni sponzori londonske gala predstave, ona je priređena u čast srpskog sportiste, koji je mirno i sa duboko ljudskim rečima o značaju bližnjih, primio pehar koji zaslužuje. Sa 24 godine, na vrhuncu ljudskih potencijala, za najboljeg sportistu sveta proglašen je pravi čovek. Ako Novaku Đokoviću „nije od pomoći” što je Srbin – Srbima jeste.