Postupak u slučaju nezakonitog otkaza

Postupak zaštite prava zaposlenih u slučaju nezakonitog otkaza razlikuje se zavisno od toga ko je poslodavac, zbog različitog regulisanja položaja i prava zaposlenih. Tako, zaposleni u preduzećima i u preduzetničkoj radnji imaju pravo da se odmah obrate sudu, zaposleni u javnim službama i dalje imaju pravo prigovora direktoru, a zatim da podnesu tužbu nadležnom sudu, a službenici i nameštenici u državnim organima imaju pravo žalbe prema odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, a zatim protiv odluke o žalbi mogu da pokrenu upravni spor.

Razlika je i u rokovima. Dok zaposleni u preduzeću i u preduzetničkoj radnji imaju rok od 90 dana, rokovi za zaposlene u javnom sektoru ostali su i dalje kratki – 15 dana za prigovor i 15 dana za tužbu, a u državnim organima 15 dana za žalbu i 30 dana za upravni spor. S obzirom na to da se radi o prekluzivnim rokovima čijim propuštanjem zaposleni gubi pravo na sudsku zaštitu, pitanje je da li oni treba da budu različiti jer se radi o pravu koje bi trebalo da bude isto za sve zaposlene u slučaju nezakonitog otkaza, bez obzira na to ko je poslodavac.

Kod nezakonitog otkaza u preduzeću ili kod preduzetnika zaposleni ima pravo da traži poništaj takvog akta poslodavca pred nadležnim sudom i vraćanje na radno mesto koje odgovara radnoj sposobnosti i stručnoj kvalifikaciji zaposlenog, kao i naknadu zarade i ostalih primanja i doprinosa za period od dana davanja nezakonitog otkaza do vraćanja na posao. Ovo može da se traži jednom tužbom, ili prvo tužbom za utvrđivanje prava i poništaj nezakonitog akta, a zatim, po pravnosnažnosti, posebnom tužbom da se traži novčana naknada.

Zakonom je propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Međutim, u praksi nekada ni prvo ročište ne bude zakazano u roku od šest meseci, a sporovi traju mnogo duže, delimično zato što ne postoje objektivni uslovi zbog velikog broja predmeta u odnosu na broj sudija, a delimično zbog teškoća oko dokazivanja od strane zaposlenog koji se nalazi u mnogo nepovoljnijem položaju u odnosu na poslodavca.

Takođe, tu je i nedovoljna zakonska regulativa kada su u pitanju obaveze tuženih jer su zakonske odredbe takve da su tuženici zaštićeni, mogu da izbegavaju prijem poziva, da ne dolaze na ročišta, da ne dostavljaju traženu dokumentaciju potrebnu za rešenje spora i na drugi način da zloupotrebljavaju procesna ovlašćenja bez posledica. S druge strane, ako se tužilac ne pojavi na ročištu, tužba će se smatrati povučenom, jer tuženi može da odluči da se ne pojavi na ročištu. Time zaposleni kao tužilac gubi pravo na dalju sudsku zaštitu jer je rok za podnošenje tužbe protekao.