Važno je osmisliti kraj

Ne mora čovek biti zemljoradnik ili monah da bi živeo u skladu sa samim sobom i sa prirodom: to što se od neonskih svetala gradova ne vide uvek zvezde, nije izgovor da se ne pomisli, barem ponekad, na cilj i svrhu puta.
Suviše je lako upasti u zamku aktivnosti i preopterećenosti životom; ukoliko nije jasno kuda i zašto idemo, može da se desi da nam na kraju život i priključenija izgledaju kao bespravna gradnja: nešto smo hteli, pa smo se predomislili, pa prepravili, pa srušili i napravili novo, pa dodali... Ko nije siguran da li je to dobro ili loše, neka prošeta po naseljima van beogradskog starog jezgra.
Zato je važno osmisliti kraj, zamisliti svršetak.

Sve stvari nastaju dva puta: prvo u umu, a zatim i u realnosti, svakoj fizičkoj kreaciji prethodi mentalna: krojač prvo zamisli i isplanira odelo pre nego što ga sašije, pejzažni arhitekta sigurno ne baca nasumice ovde žbun, ovde fontanu, ovde red ljiljana, a tamo zimzeleno drvo.

Kada imate viziju svršetka, onda na tu osu možete postaviti sve ostale svoje želje i planove, svakodnevne događaje i okolnosti: druga navika efektivnih ljudi po Kavijevom metodu, navika vizije baca sasvim drugačije svetlo na sve što smo do sada uradili, na našu poziciju u životu, i osvetljava iskorišćenost potencijala – ima li talenata koje nismo upotrebili? Ima li ciljeva koje nismo dosegli, postoje li "slepe mrlje" u životnom tkanju?

Jedna od vežbi koju na obukama praktikuje kompanija FranklinCovey Srbija (na adresi www.franklincovey.co.yu) sastoji se u zadatku: zamislite da ovog trenutka imate jedan mesec života.

Probajte ovo i sami kod kuće, u nekoj dubokoj i mirnoj noći, zamislite šta će o vama pričati jednog dana kada vas više ne bude. Ovo je dobra mentalna vežba za definisanje uloga koje imamo u životu (svi smo mi, pored toga što smo šefovi, direktori ili zaposleni, i komšije, prijatelji, roditelji, partneri, nečija deca...).

– Ovo je postupak koji lako otkriva našu suštinu – po čemu želimo da nas pamte. Treba da isključimo autopilota, da pristanemo da budemo sami svoj programer i da napišemo sopstveni program, nezavisan od očekivanja, ponašanja ili stava okoline. Potrebno je, naravno, prvo prepoznati te "tuđe programe". Efikasnost, ako smo na pogrešnom mestu, jeste kao kada ste odlični u brzom penjanju na lestvici uspeha, ali je ona oslonjena na pogrešan zid. Efektivni ljudi kreiraju svoj život, oni osmisle ishode pre nego što počnu da delaju – kaže profesor Danilo Golijanin, direktor FranklinCovey Srbija.

Preporučljivo je zabeležiti svoje ciljeve na papir jer to je vrsta ugovora sa samim sobom.

Bez panike: sve je podložno promenama. Sasvim je u redu da s vremena na vreme revidirate kurs: ljudi se menjaju, okolnosti se menjaju, zašto bi vaša lična misija, to što želite da postignete ostajalo zakovano kao da je zapisano u granitnoj ploči.

Stiven Kavi, autor "7 navika efektivnih ljudi", preporučuje da se o ličnoj misiji misli jednom godišnje, kao o novogodišnjoj rezoluciji (sad je čas!). Izjava lične misije može da vam pomogne da zauzmete ispravan poslovni kurs.

– Da biste uopšte mogli da se menjate potrebno je da posedujete nepromenljiv osećaj o tome ko ste, čemu stremite i šta su vaše vrednosti – tvrdi Stiven Kavi.

Isto važi i za kompanije – nedostatak definisanih i jasnih ciljeva vodi tumaranju u magli.

Naviku izvršavanja odluka moguće je i usvojiti i meriti: slično koeficijentima inteligencije i emotivne osetljivosti (IQ i EQ), xQ™ je merilo sposobnosti organizacije da izvrši (execute) svoje strategije i planove i pretvori ih u rezultate. Ovaj metrik je ustanovljen na ispitivanju više od 11.000 stručnjaka u 10 funkcionalnih oblasti u 10 industrijskih grana.

-----------------------------------------------------------

Stremimo li svi ka istom cilju

Prema skorašnjem ispitivanju centrale Franklin Covey 23.000 zaposlenih na ključnim pozicijama u industriji, tek svaki drugi bio je zadovoljan rezultatima na kraju radne nedelje.

Uprkos svim tehnološkim prednostima, inovacijama i zaista moćnom tržištu, ispostavilo se da većina zaposlenih ne seže ka organizacionim ciljevima kompanije za koju rade: niti su ispunjeni niti ih posao raduje.

Zato što ne postoji jasan uvid u najvažnije ciljeve kompanije, zaposleni pate od gubitka volje za poslom, osećaju se sputano i zaglibljeno, rasejani su, a atmosfera na radnom mestu odiše nedostatkom poverenja! Manjak smisla i svrhovitosti prekriva se sitnim svakodnevnim obavezama koje zahtevaju momentalnu pažnju, ali su beznačajne sa stanovišta organizacionih ciljeva. Takođe, dosta vremena otpada na rvanje sa birokratijom i ispunjavanje obrazaca, na neproduktivne sastanke i trice. Vidite li sebe?