Menjati političare ili narod
U istraživanjima javnog mnenja građani uglavnom iskazuju pozitivan odnos prema izborima uopšte. Retko ko danas dovodi u pitanje legitimitet i značaj održavanja izbora. To se vidi i iz postojanja vrlo visoke saglasnosti s tvrdnjom da je "glasanje jedno od najvažnijih prava koje kao građani imamo". Dalje, kad građanima u istraživanjima postavimo pitanje da li će izaći na izbore, dobijamo visok broj odgovora da će "sigurno" ili "verovatno" izaći. Međutim, kad ih upitamo za koga će na izborima glasati, čak jedna trećina ispitanika kaže da je neodlučna! Odgovor na pitanje zašto je to tako dobijamo kad ih pitamo za mišljenje o akterima koji učestvuju na izborima. Tada dobijamo odgovore koji za stranke nisu nimalo ohrabrujući. Građani najčešće vide stranke kao organizacije koje "dele i svađaju narod", "samo obećavaju, a ništa ne urade od onoga što obećaju" i "mešaju se u sve živo, pa i tamo gde ne bi trebalo"... Dakle, situacija je zanimljiva – izborni proces se ne osporava – osporavaju se oni koji u tom procesu učestvuju. Takmičenje se prihvata, ali politički pluralizam sa takmacima ovakvim kakvim ih građani vide možda baš i nije najsjajnije rešenje?
Ovaj nalaz potvrđuje i istraživanje razloga zbog kojih ljudi ne učestvuju na izborima. Onima koji tvrde da neće izaći na izbore 21. januara, u nedavnom istraživanju postavili smo pitanje šta je uzrok takvom stavu. U ukupnom uzorku, na ovo pitanje odgovorila je trećina ispitanika (34 odsto), odnosno toliki broj je rekao neće izaći na izbore i znao je razloge za to.
Jedna petina građana (20 odsto) koji ne izlaze na izbore to čine zbog toga što su nezainteresovani za politiku i izbore uopšte. Ne može se ni očekivati da svako bude zainteresovan za politiku – to nije slučaj ni u svetu kom težimo da se približimo i da se na njega ugledamo. Najveći broj izbornih apstinenta (35 odsto) nije to oduvek i bio. To se vidi po tome što taj broj njih na izbore ne izlazi, a kao razlog navode to što političari nisu ispunili očekivanja i obećanja koja su nudili. Pitanje je da li su političari davali prevelika obećanja ili su očekivanja građana nerealna, ali ovakav stav, ma šta da mu je uzrok, govori i o potrebi "nivelacije" obećanja i očekivanja. Kako bilo, građani su ti koji biraju političare, a ne obrnuto. Građani nisu dužni da obrazlažu svoj stav, a za stranke je važno jedino to što jedan broj razočaranih neće izaći na izbore i glasati za njih. Dalje, gotovo jedna petina ispitanika (19 procenata) koja ne izlazi na izbore ima odbojnost i loše mišljenje o političarima i strankama "kao takvim" – dakle, oni, jednostavno, ne vole stranke bez pominjanja nekog posebnog razloga. Ovo je grupa onih koji na sve o čemu ih pitamo odgovaraju kao lik iz Balaševićeve pesme "Namćor" – "ne volem, pa ne volem" – na njih ne treba previše ni računati u izbornom procesu.
Svega šest odsto ispitanika na izbore ne izlazi zato što smatra da oni nemaju nikakvog smisla. I ovo je još jedna potvrda da se izbori kao takvi ne dovode u pitanje. Preostali (njih 20 procenata) ili ni ne znaju zašto ne izlaze na izbore ili navode neke druge, najčešće objektivne razloge apstinencije (starost, bolest, udaljenost biračkog mesta...).
Sve u svemu, najveći broj apstinenata na izbore ne izlazi zbog negativnog mišljenja o učincima onih koji putem tih istih izbora ulaze u političku arenu, bilo kao pozicija, bilo opozicija.
Šta činiti? Odgovor na ovo pitanje ima "dve strane medalje", odnosno odgovora je onoliko koliko i "strana u sporu". Da li je moguće da građani "presade" ili "uvezu" političke garniture iz neke druge zemlje ili možda sa neke druge planete? Naravno da nije. Uostalom, i političke strukture potiču iz redova tih građana. Zbog toga, ma koliko oni koji su nezadovoljni postojećim "menijem" na političkom stolu očekivali da se pojavi "neko novi", to teško može da se desi. Politička ponuda je vrlo šarolika, toliko da se građani u nekom drugom kontekstu čak žale da ima previše političkih stranaka! Na ovim izborima ima čak 20 stranaka i koalicija, tako da se zaista može reći da ima "za svakog ponešto".
S druge strane, ni stranke "nisu nevine". Činjenica je da učinci politike ne odgovaraju realnim potrebama i potencijalima ovog društva. Političke strukture snose odgovornost ne samo zato što ne ispunjavaju obećanja, već i što u međusobnoj predizbornoj borbi formiraju spiralu obećanja koja su sve veća i veća. Na taj način se kod birača podgrevaju nerealna očekivanja, pa otuda nisu čudna ni razočarenja. Međusobnim sukobima odvraćaju jedan deo biračkog tela od politike uopšte. Aferama i skandalima takođe doprinose povećanju apstinencije.
U vremenu do izbora desiće se ono što se obično i dešava. Građani koji imaju osećaj da su izbori važniji od stranaka, odlučiće ipak da glasaju za neku od izbornih lista, barem onu koju vide kao najmanje lošu. Uostalom, nisu ni sve političke stranke iste! Oni koji su rekli da neće izaći, teško da u narednih nekoliko dana mogu da promene mišljenje. Na političkim strankama i liderima je da do izborne tišine eventualno ubede ovu grupu da možda ipak nisu isti kao svi ostali.
Istraživač Cesida