Drveni Totem

Posmatram ženu kako korača polako, ujednačeno, gleda pravo. Bosa je. Prema načinu na koji hoda imam utisak da se kreće od tačke A do tačke B, ali da ni sama ne zna razlog zašto. Jednostavno ima vremena, a nema cilj. Pitam se da li je to u genima nomada ili je to samo moje zapažanje, jer sam zaražen civilizacijom navikao da se krećem žurno i sračunato.

Kao dete sam tokom školovanja čuo neke priče o Papui i Papuancima koje su mi uvek bile jako interesantne ali su istovremeno izazivale strah i jezu. Zemlja naseljena nekim tajanstvenim ljudima za koje su kružile priče da ubijene neprijatelje stavljaju na trpezu a njihove glave čuvaju kao trofeje.

Pre nekoliko godina posao me je naveo da odem u Port Morsbi, glavni grad Papua Nove Gvineje (PNG). Pre polaska sam razgovarao sa kolegom koji je ranije odlazio sa namerom da se što bolje pripremim. On me je dodatno zaplašio pričom iz njegovog iskustva jer je bio gonjen od lokalne bande. Ipak saveti koje sam od njega dobio puno su mi koristili. Imao sam mogućnost da odbijem odlazak, ali znatiželja i lična tvrdoglavost su prevladale strah od nepoznatog.

Moram da napomenem da sam imao jako lep prijem od mog domaćina Australca koji je tamo radio kao tehnički direktor. Od njega sam čuo dosta korisnih informacija tako da nisam imao nikakvih neprijatnih iskustava.

Nije preporučljivo kretati se peške ulicama sam ni u sred dana. Port Morsbi koji je glavni grad PNG imao je tada nešto oko 200.000 stanovnika a od tog broja dobar deo su činili “Raskalsi“, kako ih zovu. To su napasnici koji su nekako uspeli da se domognu grada na obali i uglavnom su došli iz unutrašnjosti u potrazi za poslom. Pošto posla nema dovoljno oni pribegavaju kriminalu da bi opstali. Za posetioce sa strane je preporučljuvo da se uglavnom kreću svojim vozilima i da gledaju svoja posla. Ne treba se zaustavljati na putu bez obzira šta se dešavalo. Treba se kretati i vreme provoditi u sigurnim zonama. Mi smo sve obroke imali u Jaht klubu koji je sastajalište došljaka. Oko Jaht kluba dežura nekoliko ljudi kao obezbeđenje. Obezbeđivanje objekata je inače jedna veoma produktivna grana u PNG jer su uglavnom svi objekti, parkinzi i javna mesta dobro obezbeđeni.

Većina zaposlenih u TV stanici koju sam posetio komunicira na Engleskom, ali se u službenoj upotrebi nalazi i lokalni Pidžin jezik koji je baziran na Engleskom ali ima dosta drugih uticaja. Pidžin zvuči kao kad deca kod nas imitiraju da pričaju Engleski. Inače momci sa kojima sam sarađivao često su me podsećali na decu. Vrlo su radoznali, ali poslušni i nepametuju puno. Naučeni su da slušaju i da rade kako im se kaže. Ne sekiraju se puno ako pogreše bez obzira što se te greške lako vide u krajnjem rezultatu njihovog rada, jer se bave emitovanjem TV programa.

Prijatno iznenađenje za mene je bio susret sa Džordžom. Njega sam upoznao jednom ranijom prilikom kad je bio u poseti Australiji i putevi su nam se ukrstili. Pošto sam mu tada bio od pomoći izgleda da sam mu ostao u jako lepom sećanju. Bio je oduševljen da me ponovo vidi i trudio se da mi bude na usluzi. On je zaposlen u toj TV stanici kao tehničar održavanja i direktno je odgovaran za sistem koji sam instalirao. Džordž je Papuanac i njegovi su iz jednog sela koje je u unutrašnjosti udaljeno jedno 2 sata vožnje, a on živi i radi u gradu.

Trudim se da kad god putujem negde, pogotovo prvi put, donesem neki suvenir. Znao sam da se Papuanci bave rukotvorinama od drveta pa sam rešio da kupim nešto od toga. Džordž mi je rekao da se nedaleko od posla nalazi lokalna pijaca i da se tu može naći bogat izbor. U pauzi za ručak me je poveo i to je bio prvi put da sam slobodno šetao ulicom. Bio je to čudan osećaj.

Neprimetno sam se obazirao i sa nelagodom konstatovao da sam jedini stranac na ulici. To je dosta prometan kraj, a puno lokalnog stanovništva je “blejalo“ u grupama. Trotoar je svuda bio prekriven nekom crvenom melasom. Shvatio sam da je to zbog toga što su ljudi uokolo žvakali neki plod, koji sam kasnije saznao da se zove “Betel Nat“, i potom izbacivali sažvakano na ulicu. Nepotrebno je reći da su im svima usta i zubi takođe bili obojeni u crveno što ih je činilo još strašnijim. Da napomenem ovom prilikom da za naše pojmove Papuanci izgledaju dosta zastrašujuće ali opet, ne svi. Imao sam prilike da vidim izuzetno lepe žene i muškarce, a moj domaćin mi je objasnio da to u velikoj meri zavisi odakle potiču. Naime, oni koji dolaze sa ostrva i priobalnih naselja izgledaju mnogo pitomiji i „prefinjenijih“ crta lica, za razliku od onih koji potiču iz unutrašnjosti.

Ali da se vratim na priču. Posle kraće šetnje došli smo do trga gde je je bila pijaca. Roba je ležala na rasprostrtim ponjavama i uglavnom su se prodavale rukotvorine. Bila je bogata ponuda raznih figurica, totema, životinja, maski i slično. Nisam želeo da se cenjkam jer je sve svakako bilo vrlo povoljno.

Maska koju sam kupio je bila prevelika i kao suvenir se nije nigde uklapala ali drveni totem me i danas podseća na interesantnu avanturu na Papui.