Izborna ćutnja

U finišu predizborne kampanje čoveku je otprilike jasno da mu baš ništa više nije jasno. Jedni ga sabajle spremaju za veličanstveni ulazak u Evropsku uniju. Popodne je već s drugima odavno u njoj. A naveče ga neki treći panično izvode iz nje, jer časnom i poštenom čoveku i nije mesto međ’ tom šačicom zaverenika, koji već milenijumima rade protivu nas...
Ako sve ovo čovek nekako i dokuči, sigurno pada na testu identiteta. Što nacionalnog, što ličnog. Naime, to što je nekome loza stotinama godina unazad ukorenjena u pitome šumadijske njive, ne znači da zbog toga manjinska zajednica Eskima u Srbiji treba da se oseća manje važna od njega. Ali opet, s druge strane, ni Eskimi, ni Inke, ni Maje ne mogu da ugnjetavaju nacionalnu većinu koja je, dokazano, iznedrila Evu i Adama i napisala deset Božjih zapovesti. S tim što je onaj koji prihvati bilo šta od ponuđenih varijanti dokazano – izdajnik. Što opet ne znači da niste ujedno i patriota, čime se potire kvalifikacija onih trećih o "stranom plaćeniku", što je za razliku od izdajništva manja anatema, ali s dalekosežnijim posledicama. Jer, ko jedanput zaište pare za svoj rad, taj će celog života tražiti da bude plaćen. Ako vam sada baš ništa nije jasno, to znači da polako prodirete u suštinu predizbornog ringišpila i da pravilno prožimate stvari.

Kad sve ovo legne na svoje, to jest uzme svoj danak u vašim malim sivim ćelijama, na red dolazi ono suštinsko. Zajednički imenitelj svih političkih takmaca: poštenje!

Elem, kako su svi odreda ogrezli u poštenje i kako je politika njihov bogougodni rad, jedino nepošten i licemeran u svemu tome zapravo ste – vi. Najlakše je sumnjati i kuditi. Tražiti mane, a nemati na umu onu veliku narodnu mudrost: "Ko radi taj i greši". Ko ne radi greši još i više, ali sve to nije razlog za bojazan da ta simpatična lica, iznad čijih glava se viju oreoli, neće održati datu reč. Pa sve da su im ti oreoli dodati u foto-šopu, lepo im stoje. A reč je, opet, najvrednija zaostavština koju imamo, pa zar i u nju sumnjati?!

Ako li neko još ima nedoumica o težini njihovih reči, neka proba da se prigrabi za neku od njih i skoči u vodu. Potonuće, nema greške. Gde ćete boljeg dokaza...

Negde pred kraj predizborno-marketinške lobotomije je i finansijski momenat. U najkraćim crtama to izgleda otprilike ovako: prazan novčanik je samo opsena u koju ste ubedili sebe. Autosugestivna zabluda. Jer kako se reklamni spotovi nižu, buđelar vam je sve puniji, s tim što grešite ako u njega gledate jednostrano, odnosno samo očinjim vidom. U njega se gleda – srcem. Ako je već život sam, filozofski gledano, iluzija, što bi se pa svakodnevica razlikovala od njega? Previše očekujemo, za tako malo vere u te nemontirane kadrove, boljeg sutra, prekosutra, nakosutra...

I, na kraju, kao najrečitiji deo svih kampanja, najsadržajniji i u svakom slučaju esencijalni deo svih predizbornih prologa – predizborna tišina.

Četrdeset i osam sati zombiranog gledanja u pogašene televizore. Period u kojem ni najvičniji neurolozi ne daju nikakve prognoze.

Nema tu poznatog leka, osim možda iskonskog i instinktivnog – vriska iz sveg glasa. U jastuk, po mogućstvu. Da se ne krši izborna ćutnja...