Ivkovićev 300. meč

Predsednik Svetskog udruženja košarkaških trenera Dušan Ivković će danas 300. put voditi neku ekipu u evropskim klupskim kupovima i boriti se za 215 pobedu. Njegov Dinamo (Moskva) je gost francuskog Le Mana, u 12. kolu Evrolige u kojoj je već obezbedio plasman među 16 najboljih.

Niz od 300 utakmica mogao bi se opisati kao "put jedinog stručnjaka koji je sa četiri tima osvojio četiri takmičenja". Ili, gledano geografski, "od Francuske do Francuske", imajući u vidu da je prvi meč odigrao u toj zemlji i da će danas u njoj proslaviti jubilej.

Žal za Kićom i Prajom

Na evro sceni je debitovao 9. januara 1979, u Kupu "Radivoja Koraća", kada je sa Partizanom (Kićanović, Todorić, Kerkez, Marić, Petrović, Beravs...) savladao u gostima francuski Antib sa 88:87. Već u svom devetom meču, 20. marta 1979, osvojio je prvi trofej, nazvan po našem slavnom sterelcu, u finalu protiv italijanskog Arigonija – 109:98.

Svoj najveći klupski uspeh ostvario je sa grčkim Olimpijakosom, osvojivši titulu evropskog prvaka 24. aprila 1997. u Rimu. Protivnik u finalu bila je Barselona (73:58). Još nekoliko puta je jurišao na taj trofej, prvo nešto manje ambiciozno sa Partizanom, pa sa solunskim Paokom i čak tri puta sa CSKA (učesnik fajnal-fora 2003, 2004. i 2005), ali nije imao sreće da uveća zbirku. Ipak, uoči današnjeg meča sa Le Manom kaže da ne žali za tim prilikama već za nečim drugim:

– To je moja trenerska filozofija i uvek kažem – ko zna zašto je to dobro. Sigurno je da su PAOK 1993. ili CSKA 2005. posle sjajnih sazona zaslužili da budu šampioni, ali nije se desilo i gotovo. Ako za bilo čim žalim, onda je to nemogućnost da u one dve godine u kojima sam trenirao Partizan spojim Kićanovića i Dalipagića koji su tada bili na vrhuncu moći. Možda tada nisam imao dovoljno autoriteta da se u upravi, koja je bila podeljena na dva tabora, izborim da oni ne idu u vojsku kad njima odgovara. Kao treneru mi je žao što ih nisam imao zajedno jer verujem da bismo jurišali i na titulu prvaka Evrope. Uvek kažem da je moja najveća trenerska sreća što sam trenirao veliki brpoj vrhunskih igrača, ali eto, Kiću i Praju nisam uspeo da sastavim.

Za njega je 11. april dan od izuzetnog značaja. Dog datuma je osvojo dva trofeja, prvo 2000. godine, u Kupu "Saporte" (u Lozani: AEK – Kinder 83:76), a zatim lane u tradicionalnom gradu domaćinu finala Kupa Uleba Šarlroi (Belgija) kada je sa Dinamom savladao "svoj" bivši klub Aris sa 73:60, što je Moskovljanima donelo ulaznicu za ovu sezonu Evrolige. Dva puta je osvajao triple krune (prvenstvo, kup i evro kup) a za svoje najuspešnije sezone kaže:

– Gledano rezultatski, 1978/79 sa Partizanom i 1996/97 sa Olimpijakosom, svakako su najuspešnije sezone, ali bilo je mnogo drugih uspešnih sezona i lepih rezultata. Nikada nisam rekao da sam ja stvorio nekog igrača, ali sam vrlo zadovoljan kada mi mnogi igrači dan danas kažu kako sam im puno pomogao. Odnos trenera i igrača je neraskidivo vezan, ni jedan trener ne bi imao velike rezultate da nije imao velike igrače koji su bili veliki ne samo po talentu već i zato što su bili spremni da rade i uče. Uspeh je uvek zajednički.

"Oživljavanje" CSKA

Jedini tim u kojem je u evro kupovima imao više poraza nego pobeda jeste Šibenka. Ali, to je bila "smišljena žrtva":

– Možda bi i taj rezultat bio bolji da u sezoni 1984/85 namerno nismo ispali iz Kupa Koraća! Ovo će sigurno mnoge iznenaditi, ponajviše igrače Šibenke iz te generacije, ali kada sam tog leta, negde u avgustu, preuzeo tim, zatekao sam prilično haotično stanje. Bila je to onog leta kada je Dražen Petrović prešao u Cibonu, u klubu je ostala gomila starih igrača i nešto talenata sa kojima je trebalo puno raditi. Procenio sam da od rada neće biti ništa ako budemo putovali i upravi sam predložio da svesno žrtvujemo Kup Koraća da bismo u miru radili. U Haifi smo izgubili samo sa pet poena razlike što se moglo nadoknaditi u revanšu, ali smo na kraju pobedili sa svega tri poena i ispali. Igrači nisu imali pojma jer tako nešto nisam mogao da im kažem, ali to je u tom času bio interes kluba. Uostalom, u sezoni 1986/87 vratili smo se u Kup Koraća i časno odigrali četvrtfinalu grupu.

Jedan od njegovih poslednjih velikih "projekata" vezan je za "oživljavanje moskovskog CSKA". Kada je leta 2002. stigao u ovaj posrnuli gigant izvršio je uspešnu "perestrojku", i na trenerskom i na igračkom i na organizacionom planu, osveživši kadrove i promenivši iz korena konzervativna razmišljanja u ruskoj košarci. Te su se promene odrazile na celu rusku košarku a njihove plodove je ubrao prvo CSKA (posle tri uzastopna fanjal fora prošlog leta osvojio evropsku titulu, sa Italijanom Mesinom na klupi). Od leta 2005. Ivković je u Dinamu koga je ekspresno "ugurao" u Evroligu.

– Kada pogledam listu tih utakmica i rezultata, moram biti zadovoljan onim što sam kao trener uradio. I ne kažem to zbog četiri osvojene evro-titule. Za trenera je uvek najvažnije njegovo ukupno trenersko nasleđe a ne samo titule. Važno je kakav trag ostavlja tamo gde je radio, kolikom broju igrača je pomogao da se afirmišu, da naprave dobre karijere. Možda bi moji rezultati bili još bolji da sam birao samo velike klubove, ali ja sam sa Radničkim i Vojvodinom radio i u Drugoj ligi počinjući neke nove projekte, baš kao i Šibeniku ili Panioniosu.

Dinamova pres-služba je na klupskom sajtu dala detaljan pregled svih Ivkovićevih utakmica odakle smo i mi preuzeli podatke. Tamo se kaže i da bi klupske brojke ovog trenera bile još impresivnije da se od 1988. do 1992. nije posvetio isključivo državnom timu.