Jači od "Si-En-Ena"

TEMA DANA

Sportska žica je najbogatiji resurs koji imamo. Iz nje neprestano vadimo talente, a ko zna koliko ih je još skriveno duboko u jezgru tog neiscrpnog majdana. Svetu je odavno dokazan naš dar za takozvane ekipne sportove, ali smo mu poslednjih godina dali sve više povoda da se iščuđava snagom našeg pojedinačnog talenta. Danas kada nam je košarka u velikoj krizi koja baca u zaborav sva zlata posle sankcija, kada sa velike scene silazi trofejna odbojkaška reprezentacija, kada se ne nazire oporavak rukometa, nekadašnjeg olimpijskog pobednika i u muškoj i u ženskoj konkurenciji, kada fudbaleri osciliraju od sjaja do očaja, naš ponos i dalje ima ko da pothranjuje.

To je i fenomen i paradoks – da čast Srbije među velikima i bogatima brane takozvani mali sportovi u kojima istrajavaju pojedinci i zanesenjaci da ih koliko-toliko održe u životu, praćeni ukletom sudbinom da za njih uvek ima manje para ili ih uopšte nema. Slavu našeg sporta su u najskorijoj prošlosti proneli, između ostalih, atletičarka Olivera Jevtić, srebrnom medaljom u maratonu na Evropskom prvenstvu, plivač Milorad Čavić, zlatom i srebrom na Evropskom prvenstvu u malim bazenima u Helsinkiju, veslački dvojac s kormilarom Stojić, Popović, Ninković, zlatom na Svetskom prvenstvu u Itonu, kajakaški četvorosed Zorić, Filipović, Sibinkić, Đenadić, zlatom na Svetskom prvenstvu u Zagrebu... Ovih dana s pravom očekujemo zapažene rezultate, čak, neskriveno, visoke domete tenisera na Međunarodnom prvenstvu Australije u Melburnu.

------------------------------------------------------------------------

Srpske devojke i mladići lupili su reketom o tenisku mrežu i odlučno preuzeli brigu o nacionalnom brendiranju na svojim suknjicama, bretelama i majicama. Srbija je tako približila Australiju, mada su tamošnji iseljenici, Srbi i Hrvati, pokazali da od reketa više vole pesnice i štangle. Čitamo da i Grci nisu mirovali. Herkul je živ, uzvikivala su naša pravoslavna braća, dok su se makljala oko melburnske teniske arene u veoma interesantnom i neizvesnom trianglu. Ali ovo nije priča o balkanskoj krčmi, niti o novom izumu sa ovih prostora koji teniske mečeve doživljava kao borbu izmeću dva gladijatora. Ovde je reč o novom srpskom fenomenu.

Poput ovdašnjih pevaljki koje broj silikonskih grudi ili volumen napućenih usana preko noći povećaju za broj ili dva, tako su i srpski teniseri odlučili da pokažu kako naša sportska specijalnost nije isključivo uspeh u kolektivnim sportovima. Izađi mi na crtu, nova je individualna sportska doktrina, koja je napravljena zahvaljujući ručnoj manufakturi. Samo što sadašnji miljenici nacije nisu nekada sopstvene rekete pravili od suve drenovine i savijali u onaj čudni oblik. Taman toliko smo svi zajedno brinuli gde će stići Đoković i društvo. Danas smo ushićeni i ponosni.

U retkim intermecima između ispraznih političkih seansi ukrašavamo TV ekrane kajronima na kojima velikim slovima ispisujemo nove pobede Ane Ivanović, Jelene Janković, Novaka Đokovića. Oni, pak, kao da nam poručuju da nije bilo potrebe da se za pola miliona dolara angažuje "Si-En-En", niti da sopstvene pozicije na svetskoj rang-listi promovišu gomilom olakih obećanja od kojih ovde više ne može normalno da se živi.

Pametnija i smislenija od miljea iz kojeg je potekla, naša teniska porodica rasuta širom sveta je još u pelenama naučila šta znači krvavi rad. Osam sati dnevno, dok se gaće ne oznoje, pa put pod noge. Samo tako vas primaju u svet. Sve ostale trice i kučine ostavili su ovde. I nama! Da li mi to razumemo u širem društvenom kontekstu, Anu i društvo nije briga.

U zemlji gde se uglavnom mlati motkama i varjačama, teniski reket u rukama Đokovića i družine postaje statusni simbol i nova društvena paradigma. Kako je zapravo moguće da se Srbija preko noći priključi svetskom teniskom kremu i džet-setu, u sportu koji personifikuje aristokratske ili, ako hoćete, jednostavnije građanske vrednosti. Da li smo mi to kroz ove mlade ljude osetili da se vraćamo sebi, da možemo da se i individualno šepurimo i odbacimo kolektivnu histeriju iza koje smo sakrivali sopstvene frustracije i traume. Između mnoštva neobrađenog zemljišta i oranica, smestili smo nekoliko teniskih terena po kojima su godinama, daleko od sportske brige i još dalje od ozbiljne sportske strategije, sada velike teniske zvezde, pokušavale da dobiju pristojan i povoljan termin i tretman.

Danas, kad roditelji i rođaci ovih momaka i devojaka čitaju hvalospeve o svojoj deci, sasvim sigurno osećaju mučninu i gastritis. Njihov život, opterećen dugovima, neizvesnošću i nadama, nije tada bio interesantan nikome. Dakle, još jedan novi paradoks. Zemlja koja je krajem devedesetih godina prošlog veka proglašavana za čudo u kolektivnim sportovima, na početku novog milenijuma lansira novu generaciju sportskih japija. Da li se to srpski mentalni sportski diskurs pomerio s kolektivnog ka individualnom, što ako je tačno, u širem društvenom kontekstu može stvoriti novi vrednosni sud.

Ovo društvo u celini vapi zapravo za individualnim poduhvatima, pa zato nije nikakvo čudo što uspesi naših tenisera otkrivaju debele naslage zacementirane kolektivne svesti u kojoj su greške uvek deljene na ravne časti, isto kao i poduhvati. Ako samo na osnovu optike razumemo značaj uspeha novog srpskog sportskog talasa, ostaćemo prikraćeni za mogućnost da naučimo nekoliko bitnih stvari koje nam nedostaju: upornost, strpljenje, viziju i strategiju. Ako makar i površno znamo kulise iza kojih su odrastale Ana, Jelena, Novak, Janko, Boris, Ilija, Nenad i ostali, onda moramo razumeti i delikatnost tog sportskog podviga. Njihove porodice delile su zajedničku postelju u kojoj su se umesto jorgana pokrivali bankrotstvom...

Sada, kad su deca širom sveta u fizičkom i mentalnom smislu pokazala snagu i identitet ovog naroda, slikamo se s njima više nego sa svojima za vreme rođendana. Danas od ove dece pravimo mitske heroje, Đoković nam izgleda veći i lepši od Federera. Idealne mere tela atraktivne Marije Šarapove ne mogu da se očešu o kuk Ane Ivanović. I to u sportu gde su ulaganja od nekoliko stotina hiljada dolara zaštićena isto onoliko koliko su nekadašnje vlasti štitile štedne knjižice svojih građana. Znači nimalo.

-------------------------------------------------------------------------

Pavlović godinama na korak od sna

Naš automobilista Miloš Pavlović deceniju i po sanja isti san – da bude prvi Srbin u formuli jedan. Od kada je igrom slučaja i sudbine seo u karting traje njegova nepokolebljiva borba za to. Istrajava uprkos nedostatku finansijskih sredstava, preko potrebnih da se nađe u dobroj ekipi kako bi mu se ta vrata širom otvorila.

Pomoći od države i državnih firmi ima, a jako je važno da s tim bude nastavljeno još više i iskrenije da bi njegov talenat u punoj meri došao do izražaja. I nedavna poseta vlasnika formule jedan Bernija Eklestona predsedniku srpske vlade Vojislavu Koštunici, uz Pavlovićevo prisustvo, dobar je znak, ali i pokazatelj uticaja formule jedan u svetskim okvirima. Pavlović tamo hoće isključivo pod srpskom trobojkom.

--------------------------------------------------------------------------

Jevtićeva trčanjem do egzistencije

Naša najbolja atletičarka Olivera Jevtić danas blista u svojoj pravoj disciplini maratonu. Prošle godine je osvojila srebro na Evropskom prvenstvu u Geteborgu. Na Olimpijskim igrama u Atini 2004. bila je šesta, a najbrža među takmičarkama iz Evrope.

Medalju (bronza) prigrabila je kada se ogledala prvi put, 2002, na Njujorškom maratonu, jednom od najvećih na svetu, i to uprkos padu u jednom trenutku. Njen trener Slavko Kuzmanović je tada izjavio:

– Ove godine ne bi trčala maraton u Njujorku da nije bila u teškoj, čak alarmantnoj materijalnoj situaciji. Sve ove godine se priprema da jednog dana trči maraton na olimpijskim igrama, svetskim prvenstvima i drugim velikim takmičenjima, ali je silom prilika morala da počne da se nadmeće i u komercijalnim trkama. Na njima se rešava egzistencija za ceo život. Da nije pala, mogla je da "završi" karijeru.