Da li je Hag jedina prepreka

Brzina, odnosno sporost, kojom se Srbija kreće ka Evropskoj uniji i razlozi koji su do toga doveli predmet su čestih kritičkih rasprava. Preovlađuje mišljenje da je najveća prepreka na evropskom putu Srbije nesaradnja s Tribunalom za bivšu Jugoslaviju i da bi proces integracije bio dramatično brži kada bi se optuženi za ratne zločine našli u Hagu. Srbija, često to čujemo, ima potencijala da prestigne mnoge susede, a godišnji bruto društveni proizvod po stanovniku joj je svega 300 dolara manji od onog u Bugarskoj, koja je postala članica EU u januaru 2007. Da li je Hag, zaista, jedina prepreka na putu brže evropske integracije Srbije? Ili se time da bismo mogli brže i bolje od drugih samo tešimo dok im, uglavnom, gledamo u leđa?
Srbija je postala učesnik Procesa stabilizacije i pridruživanja, regionalnog pristupa koji je okvir za evropsku integraciju zemalja zapadnog Balkana, tek posle petooktobarskih promena.

Prvi korak ka zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, uspostavljanje tehničkog dijaloga između Evropske komisije i vlada Srbije, Crne Gore i SRJ u formi Konsultativne radne grupe, učinjen je polovinom 2001. Pozitivna Studija izvodljivosti usledila je tek četiri godine kasnije, a pregovori o Sporazumu započeli su (otprilike) na petu godišnjicu demokratskih promena, da bi u maju 2006. bili prekinuti zbog nesaradnje s Haškim tribunalom. Od tada, proces integracije čeka da saradnja bude obnovljena ili da Srbija ponovo stekne kredibilitet i izgradi odnos poverenja sa EU, koji bi omogućili nastavak pregovora.

Spremnost srpskog pregovaračkog tima i administrativni kapacitet za evropske integracije, koji je Evropska komisija u više navrata pozitivno ocenjivala, samo su neki od argumenata koji se navode u prilog mogućnosti Srbije da krene mnogo brže. Drugi se tiču potencijala za brzi ekonomski razvoj, koji su, kako to vidi Svetska banka, veliki, jer podrazumevaju značajna prirodna i rudna bogatstva, kao i obradivo zemljište. Među prednostima je i geografski položaj, na raskrsnici kopnenih i vazdušnih puteva koji povezuju evropski sever i jug, kao i istok i zapad. Sa oko osam miliona stanovnika, Srbija je najmnogoljudnija zemlja u regionu, što je čini privlačnijom za strane investitore. Stopa pismenosti odraslog stanovništva je 96,4 odsto, što je iznad proseka za zemlje nižeg srednjeg dohotka (89,4 procenta), u koje Srbija spada, dok je godišnji rast bruto društvenog proizvoda od šest odsto među najvišim u regionu.

S druge strane i Makedonija je na raskrsnici značajnih saobraćajnica, a ima i mlađe stanovništvo od Srbije, u kojoj je učešće starijeg stanovništva u ukupnoj populaciji otprilike u skladu s onim u zapadnoj Evropi. Crna Gora jeste mnogo manja, ali su elite u manjim zemljama, kako je to nedavno primetio britanski "The Economist", često mnogo efikasnije. Hrvatska je u grupi zemalja višeg srednjeg dohotka. Rumunija je, sa stanovništvom od 22 miliona, mnogo veća, uz značajne rezerve nafte. I Hrvatska, kao i Bugarska i Rumunija, imaju veći procenat korisnika interneta nego Srbija. I sve su ispred Srbije na putu pridruživanja EU. Sve to pokazuje da nema prirodnih predispozicija za brže članstvo u EU – zemlje koje su postale članice 2004, kao i dve nedavno primljene, razlikuju se u veličini, istoriji, politici i ekonomskoj strukturi. Pridruživanje EU stvar je intenzivnog rada na prihvatanju standarda. Bugarska i Rumunija postale su članice uz svest o tome da u nekim oblastima evropski standardi nisu u potpunosti usvojeni. Zato će ostati pod strogim nadzorom Evropske komisije, koja će redovno izveštavati o napretku na području pravosuđa i borbe protiv korupcije. I jedna i druga moraju uložiti znatan napor u daljim reformama ukoliko žele da apsorbuju 41 milijardu evra, koliko im je EU namenila u sledećem budžetskom periodu i ukoliko ne žele da budu primenjene zaštitne mere, predviđene Pristupnim sporazumom.

S obzirom na trenutno raspoloženje unutar EU prema proširenju, čini se da se ovakva situacija neće ponoviti s prijemom novih članica, i da će proces proširenja značiti i strožu proveru ispunjenosti uslova, jer samo uverenost da su svi uslovi zaista ispunjeni, kao i da je to ustanovljeno u rigoroznom procesu provere, može obezbediti podršku građana EU za dalje širenje. Znajući to, možda je bolje pogledati primer Slovačke, čiji izgledi da se priključi EU pre deset godina nisu bili mnogo veći od onih koje je tada imala Srbija. U Slovačkoj, međutim, 1998. dolazi do promene vlasti i zemlja od tada postaje primer uspešne tranzicije – ekonomija je stabilizovana, strane investicije dramatično porasle, a brzina približavanja EU postala mera uspešnosti politike. Upravo odlučnost sa kojom se nova vlada uputila ka EU omogućila je Slovačkoj da 2004, zajedno sa devet drugih zemalja, postane deo istorijskog proširenja na istok Evrope.

Situacija u Srbiji je, na žalost, drugačija. Iako je priključivanje EU nešto što podržava velika većina građana i političkih stranaka, ni šest godina posle demokratskih promena nismo uspeli da zaključimo ugovorni odnos s Evropskom unijom. Primera radi, Hrvatska je pozitivnu Studiju o izvodljivosti dobila posle svega četiri meseca Konsultativne radne grupe, a Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju godinu dana nakon Studije o izvodljivosti. Sporost Srbije delimično je rezultat težeg tereta nego što su u tranziciji nosile druge zemlje – rešavanje odnosa sa Crnom Gorom, budući status Kosova, pitanja prošlosti oličena u neophodnosti saradnje sa Haškim tribunalom. Međutim, ono što Srbiju najviše usporava jeste nedovoljna izvesnost o tome da je put reformi, oličen u evropskim integracijama, nepovratan. Često izgleda da ga je potrebno iznova potvrđivati na svakim izborima i prilikom rešavanja svakog problema i stalno nalaziti nove argumente koji ovaj, evropski, izbor podržavaju. U tom smislu, nesaradnja s Haškim tribunalom je pre simptom šireg problema, nego jedina prepreka na evropskom putu. Preovlađuje utisak da se Srbija opredeljuje uglavnom za koristi integracija, ali ne i za vrednosti koje učešće u njima podrazumeva. Zato i ne izgleda da se odlučno zaputila ka EU, svesna zašto tamo ide i spremna da se suoči sa problemima čije rešavanje integracija nameće.

Bez sumnje, Srbija ima potencijala da brže ide putem tranzicije i evropske integracije. Ali, brže su išle i bolje prošle i one zemlje koje su imale manje potencijala od Srbije. Sve to pokazuje da je najvažnije da postoji spremnost da se nekim putem ide i prepreke na njemu savladaju. Izreka "ako vam život daje limun, napravite limunadu", smišljena je upravo da pokaže da nema okolnosti koje se mudrom politikom ne mogu iskoristiti. Srbija definitivno ima mnogo više od "limuna". Ono što joj treba je politička elita koja od toga što Srbija ima može da napravi "limunadu".

Docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu