Struja kroz iglene uši

Elektroprivreda Srbije, a i cela zemlja s njom, provlače se ovih dana kroz iglene uši. Izbegnut je najgori scenario – višesatne restrikcije struje. Iako najteža iskušenja nisu sasvim iza nas, jer ledeni dani još nisu prošli i ovaj kratkotrajni predah dovoljan je za presabiranje svih – od predsednika države, premijera, planera i direktora EPS-a, pa do poslednjeg montera na banderi. I to samo s jednom zaključkom – ova zemlja nema dovoljno struje, a izgleda ni spremnosti da je uskoro nekako sama proizvede.

Kakva vajda od podsećanja da Srbija već 25 godina nije napravila nijednu elektranu? Nikakva, ako već od proleća ne krene u nova ulaganja – u Kolubari ili Obrenovcu, Drini, Moravi… Gde god. Struja je najskuplja kada je nema. A mi je nemamo. Zaustavili smo ovih dana sve što je iole radilo. Koliki će biti pad industrijske proizvodnje? To za sada niko ne može da izračuna, ali u pitanju su velike pare.

Zaustavili smo industriju i škole, ali nismo uštedeli više od nekoliko procenata energije. Zbog čega? Zato što su više od 70 odsto proizvedene i uvezene energije trošila domaćinstva. Zašto? Zato što je grejanje na struju, ne samo komforno, nego i najjeftinije.

Jasno je – apeli na potrošače nisu pomogli. Verovatno ne bi puno značili ni da je kilovat sat trostruko skuplji od sadašnjih 4,8 evrocenti, po čemu smo najjeftiniji u celoj Evropi. Nemačka je u nevolji uključila i neke nuklearke. Mi nemamo šta da uključimo.

Zato je ovo pravi trenutak za priču o razvoju elektroprivrede. Da ga ne prepustimo novoj vladi, kao što je u poslednjih 25 godina svaka prethodna, taj vruć krompir utrapila narednoj vladi. Jednostavno u ovoj zemlji planiranje duže od četiri godine, koliki je izborni ciklus, nije politički unosno, a izgradnja jedne termoelektrane od 600 do 700 megavata traje šest-sedam godina. I tako od vlade do vlade, od ministra do ministra, a elektroenergetski sistem visi na licni – tanušnoj žici običnog osigurača koja pregori čim se uključi veliki potrošač.

EPS-u, ali i ostalim javnim preduzećima, država je gazda, a menadžment mu postavljaju partije na vlasti. Šta ti ljudi, koji objektivno znaju svoj posao, mogu da urade? Ništa, jer se odluke donose na drugom mestu. Zato i apeluju na građane da ugase bar po jednu sijalicu i tako uštede do 6.000 tona uglja. Kao da to rešava problem.

Da li je tu kraj našim mukama? Nije. Da li građani imaju pravo da apeluju na državu i EPS da se konačno uzmu u pamet i da posle četvrt veka zabodu prve ašove i krenu u gradnju nove fabrike struje? Imaju. Već na prvim, predstojećim, izborima.

Tada će nas u predizbornom zanosu političari obasipati raznoraznim obećanjima. Svetlom budućnošću. Ne verujemo da će se neko setiti da bi nas samo jedna reverzibilna elektrana od 600 megavata, kakva je Bistrica, spasila silnih muka ove zime. Ta elektrana koštala bi oko 800 miliona evra. Skupo? Jeste, ali će dugoročno biti neuporedivo skuplje kada ostanemo bez struje i preko leta.