Neustavni zakon o Ustavnom sudu
Prošle godine Ustavni sud je doneo odluku o zabrani „Nacionalnog stroja” (u odluci piše: „Utvrđuje se da je organizacija ’Nacionalni stroj’ tajno udruženje, čije je delovanje zabranjeno saglasno Ustavu...”). U delu javnosti, odluka je ocenjena kao dokaz ozbiljnosti države da se suprotstavi krajnostima demokratije. Ustavnopravno, ta odluka bila je promašaj. Ona je zasnovana na pogrešnom tumačenju člana 55. stava 3. Ustava, koji glasi: „Zabranjena su tajna i paravojna udruženja”. Reč je o normi jasnog značenja: tajna i paravojna udruženja zabranjena su po sili Ustava; nijedan državni organ, ni Ustavni sud, nema nadležnost da zabranjuje ono što je Ustavom već zabranjeno (postoji obaveza nadležnih državnih organa da gone članove tajnog udruženja kao pojedince zbog povreda krivičnopravnih propisa). Umesto da štiti, Ustavni sud je povredio Ustav. Zasnovao je nadležnost koju mu Ustav ne daje i doneo odluku koju Zakon o Ustavnom sudu ne poznaje; „izmislio” je nadležnost, zatim i odluku; od „ustavobranitelja” postao je „ustavotvorac”.
Da ubuduće Ustavni sud ne odlučuje bez pravnog osnova (tj. pozivajući se na pogrešnu ustavnu normu), potrudio se pisac Zakona o izmenama i dopunama zakona o Ustavnom sudu (u daljem tekstu: zakon), usvojenog po hitnom postupku pred novogodišnje praznike, dopisavši nadležnost Ustavnog suda da zabranjuje Ustavom zabranjeno udruženje. Prema članu 81a stavu 1. zakona „kada je predlogom tražena zabrana tajnog ili paravojnog udruženja, Ustavni sud će svojom odlukom utvrditi da je delovanje takvog udruženja zabranjeno Ustavom”. Ovom odredbom ponižen je Ustav. Ispada da ustavna zabrana tajnog ili paravojnog udruženja nije dovoljna, nego Ustavni sud utvrđuje da je „delovanje takvog udruženja zabranjeno Ustavom”. Prema članu 81a stavu 2, Ustavni sud „može odrediti preduzimanje mera koje su neophodne da se spreči delovanje tajnog ili paravojnog udruženja”. Ovom odredbom poniženi su državni organi koji su po zakonu nadležni da preduzimaju mere protiv pojedinaca – članova tajnih ili paravojnih udruženja. Ispada da oni ne vrše svoj posao, te Ustavni sud mora da odredi mere usmerene na sprečavanje delovanja tajnog ili paravojnog udruženja.
Članom 81a Ustavni sud je prividno učinjen jačim nego što je bio pre zakonskih promena. U suštini, ponižen je i Ustavni sud. Prvo, umesto Ustavom, nova nadležnost propisana mu je zakonom. Nedopustivo je da nadležnosti Ustavnog suda definiše zakonodavac čiji pravni akti podležu ustavnosudskoj kontroli (pravilo o tome da su nadležnosti Ustavnog suda ustavna materija). Drugo, Ustavni sud će (uzaludno) raditi dupli posao, jer će utvrđivati da je zabranjeno delovanje udruženja koje je zabranjeno po sili Ustava. Postavlja se pitanje kakvo pravno dejstvo može imati takva odluka. Odgovor je nikakvo.
Novi član zakona je neustavan (nažalost, nije ni jedini ni najvažniji u usvojenim izmenama). Ustavni sud verovatno neće preduzeti ništa da ovaj član ukine, jer bi to značilo da je pogrešio u ranijoj odluci. Poštujući zakon, Ustavni sud će, kad se steknu prilike, pristati na neustavno postupanje.
Neustavnosti koje potiču od drugih državnih organa još su i razumljive; mogu se ispraviti intervencijom Ustavnog suda. Šta ostaje od ustavne države kad i Ustavni sud postupa na osnovu neustavnog zakona? Nije potrebno biti „istaknuti pravnik” (čitaj: sudija Ustavnog suda) da bi se odgovorilo na ovo pitanje.
*Vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu