Trijumvirat Đoković-Nadal-Federer najjači u istoriji

Postoji granica iza koje vrhunski rezultati prerastaju okvire sporta i postaju fenomen šireg značaja. Srpski tenis je prešao tu granicu mnogo pre nego što je Novak Đoković postao najbolji na svetu. Eksplozija ovdašnjih teniskih uspeha postala je predmet stranih socioloških i kulturoloških analiza još one neverovatne, a sada gotovo zaboravljene 2008. Ta je godina započeta Đokovićevom prvom grend-slem titulom, a završena tako što su se na vrhove svetskih lista uspinjali, redom: Ana Ivanović (jun), Jelena Janković (avgust) i Nenad Zimonjić u paru sa Danijelom Nestorom (novembar).

Tokom naredne dve sezone moglo se učiniti da je prošla najbolja godina za srpski tenis, a onda su se vinuli i Janko Tipsarević i Viktor Troicki. Od trijumfa Srbije u Dejvis Kupu 2010. krenuo je drugi deo priče o čudima iz Srbije, koji još traje.

Nije neobično što se srpskim uspesima najviše bave bivše teniske velesile, SAD, Australija i Velika Britanija. Jedan američki komentator došao je do zaključka da su tamošnji talenti uljuljukani vrhunskim uslovima, te opterećeni visokim očekivanjima u odnosu na ovdašnje sportiste, nikle u ratnim uslovima i na praznim bazenima umesto teniskih terena.

U Australiji se nedavno pojavilo nešto drugačije sociološko objašnjenje, da je presudna požrtvovanost srpskih roditelja, jer svojim ulaganjima i brigom za svaki detalj treninga obavezuju decu da maksimalno uzvrate.

Kada je tema najbolji sportista sveta Novak Đoković, analize su mnogo konkretnije i zadiru u najsitnije detalje. U toj anatomiji njegovih uspeha, trenutno je najaktuelnija fizička izdržljivost. Posle pobede u Melburnu, od britanskih stručnjaka za kondicione pripreme moglo se čuti da Đoković prednjači u metodama brzog oporavka, dok je nekadašnji američki šampion u dublu Rik Lič ocenio da se Novak i fizički i mentalno oslobodio osećaja umora.

Ne svode se svi komentari na subjektivne i teško dokazive ocene. Britanski sportski analitičar Nik Haris upravo je objavio detaljne rezultate istraživanja o periodima najvećih rivaliteta za 45 godina profesionalizacije grend-slem turnira. On se potrudio da brojkama i činjenicama potvrdi naslov: „Đoković, Nadal i Federer – najsavršeniji tenis ikada viđen”.

Metodologija njegovog istraživanja je jednostavna. Za jedino merilo je uzeo grend-slem turnire, svih 175 od 1968. Pa do ovogodišnjeg Melburna. Pobedniku je davao 128 poena (prema ukupnom broju učesnika), finalisti 64, polufinalisti 32, četvrtfinalisti 16, a za ulazak u četvrto kolo – osam poena.

Svakom teniseru je određivao najbolji četvorogodišnji period, smatrajući da je to realna dužina perioda vrhunske forme. Maksimalan pojedinačni rezultat iznosio bio 2.048 poena (16 h 128), za svih 16 uzastopnih pobeda na grend-slem turnirima. Po tom računu, najbliži savršenom četvorogodišnjem periodu bio je Rodžer Federer do 2009, sa po 1.632 poena (79,69 %) posle Rolan Garosa, kao i posle Vimbldona.Drugi je Rafael Nadal, upravo u sadašnjem periodu, sa 1.192 poena, dok 3-5. mesto dele Bjern Borg (do 1981.), Ivan Lendl (do 1990.) i Pit Sampras (do 1997.), sa po 1.176 poena. Šesti je Mekinro (do 1985.) sa 896, a Đoković je deseti sa 800 poena, ali njegove najuspešnije četiri godine još nisu izbrojane...

Kada se saberu istovremeni rezultati dvojice najuspešnijih asova svoga vremena, zajednički maksimum na 16 turnira iznosi 3.072 poena. Najbliži tom savršenom broju bio je tandem Rodžer Federer i Rafael Nadal, sa ukupno 2.536 poena posle Melburna 2009. To bi dakle bio najveći rivalitet dvojice tenisera u novijoj istoriji, a već na drugom mestu je rivalitet Nadal-Đoković sa 1.992 poena zaključno sa Melburnom 2012.

Nikada pre Federera i Nadala nije se desilo da dvojica istovremeno dostižu 800 ili više poena, a u periodu do Melburna 2012. čak trojica su prešla tu granicu. Federer, Nadal i Đoković osvojili su 15 od 16 poslednjih grend-slem titula (omeo ih je samo Del Potro u Njujorku, 2009) i gotovo redovno stizali do polufinala ili finala. Sa 83,71 odsto uspešnosti oni nadmašuju ne samo bilo koju trojicu u novijoj istoriji, već i sve čuvene parove-rivale.

Svojoj opsežnoj analizi, Nik Haris dodaje i par eči utehe za britanski tenis: „Endi Marej se takmiči u najsjajnijoj eri u istoriji...” Mi možemo da dodamo još nešto. U tom istom periodu, dosad najuspešnijem za Rafaela Nadala, srpski teniser je sedam puta uzastopno pobedio svog najvećeg rivala – za manje od godinu dana. Da li postoji takav slučaj u istoriji sporta?

Marjan Kovačević