Dužnička omča

TEMA DANA
Najpre apeli građanima da se olako ne zadužuju, a potom i oštri monetarni rezovi aktuelnog guvernera Narodne banke Srbije Radovana Jelašića nisu dali gotovo nikakvog rezultata. Te pozive na oprez, jer svaki pozajmljeni dinar, pogotovo "laki keš", a o kreditnim karticama i ulascima u svaku vrstu minusa na tekućem računu da se i ne govori, kao da niko nije čuo, jer zaduživanje Srba kod banaka neumitno raste. Po svim osnovama, a to znači i sve izvesniju dužničku omču za jedan broj naših građana.

Trenutno kreditno zaduženje građana dostiglo je 2,4 milijarde evra. Prosečan dug iznosi oko 685, a po stanovniku naoko nevelikih 319 evra. U poređenju sa drugim zemljama, pogotovo s komšijama Hrvatima, naš stepen zaduženosti je prava "sića". Nepune tri prosečne neto novembarske plate. Ali problem, kako s pravom u svakoj prilici ističe guverner Jelašić, nije u pukom iznosu duga već u tempu podizanja zajmova. Za samo godinu dana kreditna zaduženost građana kod banaka uvećana je svih – 53 procenta.

Monetarne vlasti, visokim obaveznim rezervama i kamatama, ali i drugim nepopularnim merama, uradile su koliko su mogle da uspore jagmu za kreditima. Za potencijalne dužnike veoma nepopularno, jer ih centralna banka od samih sebe štiti visokom cenom pozajmljenog novca, ali ni to nije pomoglo. U oskudici para malo ko pita za kamatu. Važno je doći do novca, što pre i što lakše, a o vraćanju glavnice i plaćanju kamate mislićemo i plakati – sutra.

I Udruženje banaka Srbije sa svojim Kreditnim biroom učinilo je sve što se od njega očekuje. Postalo je najveća brana za olako zaduživanje građana preko trećine plate, dok već registrovane loše i neuredne platiše imaju poseban "fajl". Do kreditno sposobnog žiranta teže je doći nego do kuma. Ko god je mogao da se zaduži već se upecao, dok su mnogi do juče stalno zaposleni sada na berzama rada, a takvi ne mogu da budu jemci. Mnoge banke, pogotovo one veće, sa stranim kapitalom, i tome su doskočile nudeći kredite bez žiranata. Na časnu reč. "Uđeš – izađeš" i gotov si – dužnik.

Bilo bi nepravedno prema samima sebi ako bismo rekli da Srbi ne znaju šta znači zadužiti se. Konačno jedna od naših poslovica i kaže da je "dug – zao drug". Mnogi, čak i uspešni privatnici-preduzetnici i poslovni ljudi, prema izjavama naših veoma poznatih bankara, beže od banaka i kredita kao od kuge. Uz jedino obrazloženje – ne volim dug, a još manje kod banke.

I Srbi su, prema sadašnjim saznanjima, dosta uredni i dobri dužnici, jer je veoma malo onih koji, za sada, ne izmiruju dospele obaveze na vreme. Neuredno je svega 1,1 procenta od 3,7 miliona kreditno zaduženih. Banke su, razume se, vešto upravljajući rizicima, pa i onim zvanim docnja, i taj trošak predvidele. Tako kod nas, na sreću, za sada još nema drastičnijih slučajeva prinudne naplate kredita prodajom imovine – "na doboš". O takvim strašnim ličnim i porodičnim dramama za sada se još obaveštavamo primerima iz našeg bližeg i daljeg susedstva. Daleko bilo i ostalo.

U celoj ovoj priči problem nije opasan tempo zaduživanja, mada on sam po sebi mora da brine, već ponajviše veoma spor oporavak standarda većeg dela naših građana. Njima se u aktuelnoj predizbornoj trci obećavaju stotine hiljada novih radnih mesta, dobre plate i skok penzija, a u svakodnevici je mnogo, mnogo drugačije. Srbija i njena privreda još su u ranoj fazi tranzicije u kojoj su spiskovi onih koji gube stalni posao u privatizovanim firmama mnogo duži od novozaposlenih. Plate, istina, rastu, čak i brže nego što bi to po makroekonomskim modelima bilo poželjno, ali prima ih manji broj zaposlenih. A bez stalnog radnog mesta, čiju sigurnost više niko i ničim ne garantuje, a potom i bez uredne mesečne plate, svako zaduživanje kod banaka pravo je igranje sa sopstvenom i sudbinom svojih bližnjih – pa i žiranata. Upravo o tome guverner Jelašić govori, ali ga za sada malo ko sluša. Samo da nekom ne bude kasno.