Važni su lični džepovi

Praktično nema predstavnika ovdašnje političke elite, naročito iz ekonomske oblasti, da nas svakodnevno ne bombarduje informacijama o novim inostranim ulaganjima u našu zemlju. Sumama do kraja niko nije zadovoljan, ali su tendencije iz inostranstva veoma povoljne i na njih se gotovo bez rezerve gleda sa oduševljenjem. Ni sport nije izuzetak. To je jedna od retkih društvenih oblasti u kojoj se o privatizaciji govori i priča uglavnom hipotetički, na osnovu saznanja iskustva iz okruženja, ili razvijenih zemalja, ali jedna od glavnih prepreka da se obilje raznovrsnih ideja pretoči u realan sportski život jeste nedostatak zakona o privatizaciji. Ta barijera otvara, i iznova aktuelizuje, priču o tome šta je zapravo klub, sportska organizacija, i na koji način će se urediti ovaj značajan društveni segment. Jedni su za privatizaciju, drugi lakonski objašnjavaju kako klubovi poput Crvene zvezde i Partizana nisu za prodaju, braneći to običnom floskulom da je reč o narodnim vrednostima, tradiciji koja se kroz bankovni konto ne može lako odrediti, niti naplatiti, svesno ili nesvesno pravi se ceo galimatijas neukih i nedorečenih objašnjenja od kojih za sada profitiraju isključivo titulari i nosioci vlasti u klubovima i sportskim organizacijama.

Ovdašnja sportska javnost gotovo da ne primećuje kada se u novinama obelodani pismena ponuda koju je posredstvom nekadašnjeg Zvezdinog internacionalca Vladimira Jugovića prosleđena još u avgustu vodećim ljudima višestrukog prvaka, nekadašnjeg svetskog i evropskog šampiona. Sadašnji član Upravnog odbora Vladimir Jugović nije bio šarlatan ni kao omladinac Crvene zvezde, serioznost je pokazivao igrajući i osvajajući trofeje u najslavnijim evropskim klubovima, pa mu se može verovati kad je reč o ozbiljnosti kontakata koje je ostvario i u interesu Zvezde prosledio klupskom rukovodstvu. Reč je o pola milijarde evra predviđenih za potpuno renoviranje stadiona, pravljenje hotela, garaža, supermarketa, ponuđenih od strane jedne austrijske kompanije. Ne tako davno i domaća "Delta" želela je da ozbiljno investira u Zvezdinu evropsku budućnost.

Da budemo direktni, ko ima pravo da makar i olako pređe preko ovakve ponude? Da se razumemo: nismo kompetentni da procenjujemo vrednost Zvezde, niti je namera ovog teksta da licitiramo da li je pomenuta suma adekvatna imenu i vrednosti najtrofejnijeg srpskog kluba. Začuđujuće je nešto drugo, zašto niko nijednu ozbiljnu ponudu, ako je ona takve sadržine, neće da razmotri sa isključivo ekonomskog aspekta i obezbeđenja Zvezdine i Partizanove pozicije ili pozicije nekog trećeg kluba, od koje direktno zavisi njihova budućnost.
Da li je reč o tome da se na taj način zapravo štite isključivo lični interesi i otvara polje da se pojedinci zbog nedostatka zakonske regulative bogate na špekulativnim fudbalskim i sportskim poslovima. Pre nekoliko godina prostom matematikom Zvezdi je ponuđen recept kako da sačuva igračke vrednosti, ali su tadašnji prvi ljudi kluba urgentno zakazali sastanak rukovodstva odbranivši celu priču kroz populističku parolu "da Zvezda nije za rasprodaju, da je to narodni klub, da ima milione navijača". Da uprostimo priču, ako Zvezda i Partizan osećaju direktan upliv navijača u klupsku politiku, zar onda nije logično da svoju privrženost klubu pokažu na sledeći način. Ukoliko bi se naši vodeći klubovi transformisali kao akcionarska ili deoničarska društva, onda bi izdvajanjem 200.000 pristalica naših najprestižnijih klubova praktično bili rešeni svi finansijski problemi. Izdvajanjem samo po 100 dolara na godišnjem nivou obezbedilo bi se 20 miliona dolara za normalno funkcionisanje kluba. Na osnovu toga navijači bi onda mogli da kontrolišu poslovnu politiku – kao što to čine u madridskom Realu, Barseloni. Ako društvo u celini poboljša životni standard građana, onda je to potpuno logična i dostižna cifra. Postavite sebi pitanje kome ovakav način, ili koncept, ne odgovara? Ili još direktnije, da li bi vodeći ljudi u našim klubovima toliko voleli svoje fotelje u njima da moraju da polažu račune o svakom uloženom dinaru i da javno uvek moraju da raspakuju paket poslovnih poteza.

Dosta više priče o tome kako je nešto sveto i nedodirljivo, narodno i tradicionalno, u zemlji koja je okrenuta ka tržišnoj ekonomiji i teži ka evropskom modelu i načinu života u svim sferama, dosta više bacanja prašine u oči tamo gde su i mnogo značajniji privredni potencijali predati domaćem i inostranom kapitalu.