Obesili se posle smrti sina

SREMSKA MITROVICA – Supružnici Olivera (52) i Branko(58) Kokar obesili su se u sredu na terasi svoje kuće u Ulici Desanke Maksimović u naselju Aleja. Učinili su to pošto su, nedelju dana ranije, na Novom groblju dali četrdesetodnevni pomen svom jedincu Vladimiru. Vest je zabolela Mitrovčane, ali ih nije iznenadila, jer skoro da su svi pretpostavili da će to Olivera i Branko da učine. Oni su samoubistvo trovanjem pokušali odmah pošto je Vladimir preminuo. I uspeli bi u tome da ih Brankov brat Zlatko nije preneo u bolnicu, gde su se lekari izborili za njihov život.

– Kada su izašli iz bolnice ponekad je izgledalo da ima nade da će ipak naći smisao života – priča Zlatko Kokar, Brankov jedini brat. – Ali ja nisam bio siguran da li su to bili istinski pokušaji ili su samo vodili računa o nama kojima je stalo do njih. Sad sam ubeđen da se događalo ovo drugo. Dan pre samoubistva bili su kod mene u prodavnici, malo smo popričali, a kad su polazili Branko i ja smo se izljubili. Nikad to ranije nismo činili pri rastancima. U sredu ujutro slao mi je poruke na mobilni, ali ja sam bio u Beogradu, na kvantaškoj pijaci, i nisam registrovao poruke. Hteo je da ih ja nađem pošto sebi oduzmu život.

Priča o nestanku tročlane porodice Kokar počela je 6. decembra prošle godine, kada je preminuo gimnazijalac Vladimir Kokar (18), Oliverin i Brankov jedini sin. Vladimir je umro 17 meseci po otkrivanju tumora limfne žlezde. Tumor mu je odstranjen i izgledalo je da će sve biti dobro, ali bolest je ponovo buknula. Zatim je, prilikom lečenja dobio sepsu.

– Vladimir je na kraju shvatio da ga je ščepala opasna bolest, pa je postavljao sebi i nekome gore pitanje: "Šta sam ja to skrivio, pa da plaćam takvom kaznom?" Sa njegovog dečačkog stanovišta, a bogme i ja tako mislim, nema tu reda ni pravde. On je bio dobroćudan i dobar sportista. U aikidu je mnogo postigao, a da bi bio elastičniji u borbama bavio se paralelno, i veoma uspešno, gimnastikom. Pucao je od zdravlja i dobrote. Imao je izrazit slikarski talenat, a za slike je dobijao i međunarodna priznanja. Spremao se za Likovnu akademiju – priča Zlatko. – Tako zlatnom detetu, uz to jedinom, brat i snaja bili su izuzetno posvećeni. U nekim razgovorima za vreme Vladine bolesti moglo se od njih čuti da za njih neće biti života ako se njemu nešto dogodi.

Kako su govorili tako su i postupili. Vladimir je preminuo 6. decembra uveče, kad su bili sami u kući. Samo bog zna kako im je bilo. Moglo bi se i naslutiti iz njihovog postupanja: okupali su sina, obukli ga i vrlo proračunato uzeli smrtonosne doze ranije pripremljenih lekova. Lekari koji su se borili za njihov život čudili su se njihovom izlečenju nakon tolike količine popijenih lekova.

Pre nego što su se ujutro 17. januara obesili na terasi svoje kuće, ostavili su mnoštvo raznih poruka i uputstava, kako ništa iza njih ne bi ostalo nejasno i sporno. Branko Kokar, inače advokat, sročio je "zajedničko uputstvo za sprovođenje ostavljenih zaveštanja", koja će se raspodeliti uglavnom na one koje je Vlada najviše voleo, a to su Zlatkova deca Vladislava, Jovana i Nenad, i Snežana, kćerka pokojne Oliverine sestre.

U posebnoj poruci Zlatku, Branko kaže: "Sve znaš, jedino ne znaš kako je duši mojoj, malo je reći ne dao bog nikome". Olivera je sestričini Snežani ostavila posebno pismo u kome, između ostalog, kaže: "Čedo moje milo, nemoj plakati za mnom, jer ovakva ti ne bih bila ni od kakve koristi, a nemam prava ni da ti budem na teretu".