Sačuvali zdravlje Srbije

Sada smo bez straha mogli da se rukujemo. Obojica smo na vreme vakcinisani – ja godinu dana ranije i pre službenog odlaska na hadžiluk u Meku i Medinu 1971, a dr Stevan Litvinjenko, kao načelnik Štaba za suzbijanje epidemije velikih boginja, pre odlaska u Prizren u martu 1972, gde je prvi put otkriveno žarište ove smrtonosne i zarazne bolesti. Epidemija velikih boginja u našoj zemlji je sada daleko iza nas. Od sredine marta do kraja aprila 1972. godine od 178 obolelih nije preživelo 35 ljudi. Strahote tih dana najbolje su prikazane u filmu "Variola vera" Gorana Markovića.

Epidemiolog, doktor medicinskih nauka, čovek koji je velikim boginjama stao za vrat, Stevan Litvinjenko se, po odlasku u penziju 1987. godine, počeo baviti drugim stvarima. Humanistu i dete ruskog izbeglice, koje je rođeno u Beogradu 1922. godine, kopkalo je pitanje: zašto se u našoj javnosti mnogo ne govori o doprinosu ruskih intelektualaca razvoju Srbije i Crne Gore, kada se zna da je među 50.000 ruskih emigranata u Kraljevinu SHS, od 1919. do kraja 1920. godine, prebeglo 836 inženjera, 108 agronoma, 88 profesora univerziteta, 370 profesora srednjih škola i, računalo se, 185 lekara.

– To me je najviše intrigiralo, taj podatak da je ovamo stiglo samo 185 lekara, a ja sam iz više izvora saznao da ih je bilo oko pet stotina. Posle sedam godina upornog istraživanja utvrdio sam da je u Srbiji i Crnoj Gori smeštaj i posao našlo 435 ruskih lekara – kazuje dr Stevan Litvinjenko, pokazujući plod svog istraživanja, knjigu "Ruski lekari u Srbiji i Crnoj Gori" koja još čeka izdavača.

Srbiju su ruski lekari pomagali i pre propasti carske Rusije. Samo u balkanskim ratovima učestvovalo je devet misija koje su činila 32 lekara, 57 sestara i 89 bolničara. U Prvom svetskom ratu sa Srpskom vojskom su bile četiri misije od 16 lekara, 153 sestre i 29 bolničara.

– Koliki je bio doprinos doktora, ruskih izbeglica, u oporavku napaćene i osiromašene zemlje najbolje se vidi, ako se zna da je Srbija u ratovima od 1912. do 1918. godine izgubila 147 svojih lekara. Samo od tifusa pegavca umrla su 132 lekara, a to je bila bezmalo polovina lekarskog kadra – navodi dr Litvinjenko podatke o katastrofalnom stanju medicinske zaštite stanovništva u posleratnom periodu.

Nedavno čitam kako je planirano da izabrani lekar u domovima zdravlja brine o 1.400 pacijenata. Koja dokolica, koja nezaposlenost, koji komfor, ako se uporedi podatak od 31. januara 1921. godine, koji kazuje da u Srbiji ispod Save i Dunava na 22.000 stanovnika dolazi po jedan lekar! O zdravlju Srba u tom regionu brinula su samo 292 lekara! Crna Gora je bila u nešto boljem stanju, pa je na 16.000 stanovnika imala po jednog lekara.

– Zato mi je drago što nisam uzalud potrošio sedam godina, jer sam ovom knjigom dokazao da je od ukupno 435 lekara, ruskih izbeglica, u Srbiji uhleblje našlo 375, što civilnih što vojnih doktora. Zamislite, šta je to značilo i Crnoj Gori, kada je te 1921. godine devetnaestorici domaćih stigla pomoć u vidu 60 ruskih lekara – dopunjuje dr Stevan Litvinjenko sliku zdravstvene zaštite u ovom delu Kraljevine SHS. Najveći doprinos ruski lekari su dali radom u tek otvorenim zadružnim zdravstvenim stanicama širom Srbije i Crne Gore, gde su jedno vreme jedino oni i bili zaposleni.

Među 435 ruskih lekara bilo je i 16 univerzitetskih profesora. Najveće i najviše citirano ime među njima je Aleksandar Ignjatovski, jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu. Po njegovoj skici je izgrađeno zdanje Prve interne klinike, čiji je bio i prvi upravnik. Otkrio je, eksperimentišući na kunićima, uticaj punomasnog mleka i žumanceta jajeta na stvaranje ateroskleroze.

Profesor Sergej Ramzin je svojim otkrićem o nedostatku joda u vodi za piće pomogao da se gotovo u potpunosti iskoreni gušavost kod naših ljudi, jer je u pojedinim srezovima gušavih bilo između 70 i 90 odsto stanovništva! Uticao je da se donesu propisi o obaveznom jodiranju kuhinjske soli.

Anastasija Zavaljevska je pune 33 godine provela kao lekar u selu Venčane, kod Aranđelovca. Dr Samuel –Sima Rovinjski je radio od 1922. godine kao lekar u Lazarevcu. Mnoge bolesnike je lečio besplatno, jer su bili siromašni. Početkom okupacije 1941. godine, kao Jevrejin skrivao se od Nemaca koji su uhapsili 50 građana i pretili njihovim streljanjem, ako im se doktor Samuel ne preda. Da ne bi pao u ruke Nemcima i da bi spasao nevine Lazarevčane, digao je ruku na sebe 16. novembra 1942. godine. Vojni hirurg dr Nikolaj Sičev je dobio sva moguća odlikovanja i priznanja za svoj rad u Crnoj Gori od 1923. do 1938. godine. Sa Srpskom vojskom je pre toga prešao Albaniju i bio na Solunskom frontu. Ostao je upamćen kao šef hirurgije Vojne bolnice na Cetinju.

Profesor dr Fjodor Verbicki je između dva svetska rata radio u Vojnoj bolnici u Beogradu i bio lični lekar kralja Aleksandra Prvog, od 1929. do monarhove pogibije u Marseju 1934. godine. Hirurg Sergej Sofoterov je za svoj rad u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji odlikovan ordenom Belog orla, Svetog Save i Krstom milosrđa, kao i mnogi drugi ruski lekari, i bio nosilac Albanske spomenice.

Rusi su u Beogradu osnovali Dečju ambulantu i Ruski antituberkulozni dispanzer. U Dečjoj ambulanti je samo od 1921. do 1933. godine pregledano 26.906 dece. Tu su se lečila mala i predškolska deca, davale namirnice u okviru humanitarnih akcija, odeća i ishrana za novorođenčad, a obučavale su se i patronažne sestre. Ruski antituberkulozni dispanzer, osnovan na inicijativu dr Aleksandra Ignjatovskog, imao je mesečno oko 450 pacijenata.

U Ruskoj bolnici u Pančevu koja je bila odlično opremljena radio je dr Vladimir Levitski, za koga se govorilo da je "pravi mađioničar sa skalpelom u rukama" i zato su tamo dolazili na operacije, ne samo Rusi iz Jugoslavije nego i njihovi sunarodnici iz susednih zemalja i mnogi Jugosloveni. Ali, ističe dr Stevan Litvinjenko, nisu ni svi ruski lekari bili cvećke. Manji broj njih je dobio otkaze zbog pijanstva i uživanja u morfijumu.

Rusa bi u našoj zemlji bilo još više da posle izbeglištva nisu morali i odavde da beže – i to dva puta. Već u septembru 1944. godine njih oko 10.000 moralo je da pobegne ispred trupa Crvene armije koje su umarširale u Srbiju, plašeći se represija. U Jugoslaviji je ostalo još oko 20.000 Rusa. Računa se da su KNOJ i kasnije OZNA, kao i sovjetski SMERŠ, uhapsili oko 1.000 Rusa po završetku rata. Mnogi su odmah ubijeni, drugi su završili u gulazima u Sibiru, a nekima se ni dan-danas nije otkrio trag.

Treći egzodus bio je u vreme Informbiroa, kada su hiljade Rusa koji nisu imali jugoslovensko državljanstvo ili nisu hteli da ga prime morali hitno da napuste našu zemlju.