Egoizmu, prigrli me!

Ko sam ja zapravo?

Emigrant, stranac u sopstvenoj državi, pravosnažni državljanin u tuđoj, Srpkinja prošvedski nastrojena, ili pak Šveđanka prosrpski okrenuta, gomila nabujalih, a nikad do kraja sprovedenih talenata od kojih je samo onaj gde volim neizmerno svoju decu i porodicu isplativ.

Ne koristim se kamuflažom, jer prosto ne volim da se maskiram, već stvarnost sagledavam nenacifranu, nepremazanu svim tim mastima i farbama, a svet kao mutljag u kojem svako ima svoju realnost koju obično zasnivamo na kratkovidoj površnosti, verujući onom što vidimo golim okom i doživljavamo golom zadnjicom!

To je svet kojem se sila ubrzanja uspesno sveti, čineći da jurcanjem ne stižemo da spoznamo sami sebe i u kom pravcu hodamo! U tom vrtlogu visokih želja, loše procenjenih sposobnosti i blagog egoizma, naš peščani sat ističe, a život nam polako zamiče za leđa!

Kažu: "Ćuti, dobro ti je, nek ste samo daleko odavde!" I ja tako izabrah da ćutim......

Jedino ponekad popričam sa svojom sumnjom i strepnjom, kritikom i skeptikom, koje me uvek zaintrigiraju nekim svojim stavom! Pokušavaju da me upute u objektivno sagledavanje sebe, samokritici i preispitivanju svojih postupaka u nadi da budem bolja prema drugima. Ali avaj! - ovo "jastvo" koje me okružuje, stanje prevelike samovažnosti, samoljublja i uzdizanja sebe, sabotira svaki pokušaj moga napora.

Ta izgubljena mera koju smo spremni tako lako da pređemo, stavljajući sebe i svoje prohteve u prvi plan, poimajući sebe kao epicentar svih dešavanja, svoje ja kao jedinu stvarnost, dok je sve ostalo u odnosu na nas! I tako, dok nešto ne ućarimo......

I taman da uzviknem "eureka!", i podelim stečeno saznanje - kritike i mene - sa drugim ljudima, vidim da sam zakasnila; jer ne mogu ja da se takmičim sa tim "jastvom"! Ono nastupa atraktivno, zamazuje nam oči prašinom koju za sobom diže.

I tako ubedi ono moga zemljaka da treba da se razvali od posla, kako bi se u rodnoj grudi još jedan sprat digao nebom pod oblake, ubedi moju radnu koleginicu Šveđanku, samohranu majku, da treba da kupi skupocene čizme "because she's worth it" dok joj dečica grickaju jeftinu švedsku hranu, jer nema uslova za kvalitetniju, sem kad je neki praznik, ubedi ljubaznu Iranku da je dići kredit za kupovinu garderobe sasvim normalna stvar, a nadobudnu zemljakinju da joj je vreme da menja automobil jer je sa svoje četiri godine starosti postao "leš"!

Da li svi oni spadaju u onih 70% egoista ove zemlje koje je objavila svetska statistika ovih dana, ili pak u onih 30% srećnika!? Ne znam!

Ali se pitam samo, za koliko kvalitetnih i toplih časova ljubavi i zadovoljstva bi bili na dobitku kada bi sve te zelje usmerili ka vremenu posvećenom svojoj deci! Čak ni očajanje, kao i nesigurna budućnost nisu tako težak jaram sve dotle dok volimo bližnje i delimo dobro, a u tome izuzimamo sebe!

Samo čekam da mu i ja dođem na red, već sam smislila šta bih ja želela da menjam - hoću novi razum, ovaj što imam je izašao iz mode!