Izazov drevnih kultura

Neke od najpopularnijih knjiga u svetu, namenjenih deci, imaju za junake mališane ili odrasle ljude obojene puti. "Knjigu o džungli", "Čiča-Tominu kolibu", "Odbeglog Mohikanca"… čitale su generacije mališana nevino upijajući avanture egzotičnih junaka, tako različitih od sveta u kojem se bude, idu u školu, jure za loptom. Upravo ta osobenost je često bila najzanimljivija strana knjige, ono po čemu je njen sadržaj više ličio na bajku nego na roman, kako je to najbolje uočio Volt Dizni. I mnogi drugi crtani i animirani filmovi nastavili su tu tradiciju da bi, tek sa buđenjem postkolonijalne svesti, pisci i umetnici počeli da menjaju dugo uvreženu sliku o tamnoputim stanovnicima drugih kontinenata.

Dela onih autora koji su se usudili da ponude alternativno viđenje kolonijalnog sveta decenijama su potiskivana u zapećak, a Australija može da posluži kao jedan od mnogobrojnih primera. Plodan i naširoko slavljen pisac, Katarina Suzana Pričard je, na primer, još 1927. godine pobedila na takmičenju za najbolju domaću dramu, ali njeno izvođenje nije uspela da doživi. Do toga je došlo tek pedeset godina kasnije. Pionirsko predstavljanje rituala koji leže u osnovi aboridžinske tradicije i otvoren tretman seksualnosti kod ljudi obe rase u komadu "Divlja Ines" ("Brumbu Ines") za žiri su bili redak kvalitet, dok su za čuvare pozorišnih scena bili marginalan i, uz to, uvredljiv sadržaj. Mogućnost Aboridžina da sami govore o sebi je još novijeg datuma. Štaviše, široj javnosti je malo poznato da reč Aboridžini ne označava samo australijsko domorodačko stanovništvo, već se odnosi na urođenike uopšte.

Prodor aboridžinske umetnosti u Australiji je počeo u trenutku kada su dileri shvatili da osobeno viđenje sveta, rendgenske slike ljudi i životinja, apstraktni punktualizam, nesvakidašnji materijali poput kore drveta i druge likovne osobenosti mogu da donesu velike pare. Knjige i filmove o prvobitnim naseljenicima su, međutim, i dalje stvarali isključivo belci, a aboridžinska kultura, pre svega jezik, a sa njim i "snoviđenje" (termin kojim označavaju svoju govornu tradiciju) polako ali sigurno su se gubili. Sa njima su u zaborav padali i zakoni i životna mudrost, vekovima prenošeni s kolena na koleno, čime je obezbeđivan kontinuitet naroda i svest o ličnom identitetu. Obespravljeni i surovo ponižavani, jedno vreme čak lišeni prava da podižu sopstvenu decu, Aboridžini su u novijoj istoriji morali da se usredsrede na golo preživljavanje.

Konzistentna podrška pojedinih umetničkih krugova nije mogla da promeni široko rasprostranjenu naviku da se obezvređuju svi oblici domorodačke svesti, njihovo iskustvo, njihova umetnost, njihova mudrost. Tako, mada po pravilu igra pred prepunim gledalištem i mada uživa jednoglasnu podršku kritičara ma gde da se dene, sidnejska baletska trupa "Bungara", na primer, jedva uspeva da sastavi kraj s krajem jer vlada, već godinama, odbija da joj odobri dotacije. Popularan glumac Dejvid Gulpilil obratio se zato reditelju holandskog porekla, Rolfu de Heru, poznatom po talentu da namerno prećutkivane teme iznese na videlo nekonvencionalnim, provokativnim jezikom filma, sa idejom da snoviđenje predstave u autentičnoj formi, onako kako to Aboridžini od pamtiveka rade.

Postići to kroz medijum potpuno stran jednoj drevnoj kulturi je izazov kojem se De Her posvetio pune tri godine. Rezultat je "Deset kanua", film koji je Australijski institut za film nedavno proglasio za ostvarenje godine.

Da bi dopro do šire javnosti, i glumac sa društvene margine Trevor Džejmison takođe se obratio za pomoć reditelju iz centra Skotu Rankinu. Dvojica umetnika su punih sedam godina kopali po arhivama kako bi prikupili podatke iz novije istorije Trevorove porodice. Na vrhuncu hladnog rata, naime, australijski predsednik vlade Robert Menzis je Britancima odobrio atomske probe na ostrvima Monte Belo, u vodama Indijskog okeana koje zapljuskuju Zapadnu Australiju. Odatle, probe su nastavljene u polupustinjskim predelima na jugozapadu zemlje, a prva bomba "Totem 1" bila je teška 10 kilotona (bomba bačena na Hirošimu je imala 15 kilotona). Glavni centar za oko 17.000 vojnih stručnjaka je podignut u Maralingi, a jedan broj je namerno ostavljen bez zaštite kako bi se pratio nivo ozračenja. Tradicionalni vlasnici te zemlje, plemena Maralinga, Kokata i Piđađara, pričali su o "crnoj magli" koja je izazivala slepilo i rak. Mada ih je vlada posle izvesnog vremena sve iselila, žal za postojbinom je ostao. Što je najtužnije, budući da su Aboridžini bili potpuno obespravljeni sve do 1967. godine, da nisu imali čak ni pravo na medicinsku zaštitu i da njihova religija zabranjuje imenovanje preminulih, zvanični podaci o žrtvama ne postoje.

Predstava koju su na međunarodnom Melburnškom festivalu izveli Trevor Džejmison, članovi njegove porodice iz plemena Piđađara, jedna Japanka i jedan Grk, predstavnik antičke kulture, zvala se "Naparđi Naparđi" – "Ja vama nešto dajem, vi meni nešto dajete". Publiku su uvukli u scensku radnju uprkos jezičkoj barijeri, spontano, kako to retko biva u pozorištu. Postigli su to pesmom, stih po stih, i pokretima koje je publika spremno imitirala. Doživljaj je ličio na ritual, magičan i potresan, i nije se završio samo na tome. Jer, producent predstave "Big hART" vodi još sedam projekata koji imaju za cilj očuvanje jezika urođenika, podsticaj dvojezičnosti i saradnju među ljudima različitih kultura koji su utočište našli u Australiji.

--------------------------------------------------------------------------

Iskustva praotaca

Narativna forma filma "Deset kanua" nameće se od samog početka. Glas Dejvida Gulpilila poziva gledaoca da odsluša jednu priču, davnašnju priču, dok ga hod kamere kroz močvarne predele i šume obrasle vitkim eukaliptusima vodi sve dublje u postojbinu njegovog plemena. "Bilo je to nekada davno. Bilo je to u naše doba, pre nego što ste vi, gomila tuđinaca, došli s one strane okeana… davno pre toga."

To što se tako davno dogodilo malo se razlikuje od iskustva savremenog čoveka. U osnovi, "Deset kanua" je priča o ljubavi, o naporu društva da obuzda strasti i održi mir i red, ali i priča o iskonskom verovanju čoveka u postojanje magičnih sila. Svrha pripovedanja je vaspitna jer govori o iskustvima praotaca, o žudnjama, zabludama i kaznama kojima su podvrgavani prestupnici. Ono što je najbitnije jeste da su junaci ovog filma obični ljudi, ljudi sa manama i vrlinama, a ne plemeniti divljaci. Ni jedan aspekat naracije nije bio romantizovan, a raskorak između snoviđenja i stvarnosti nije bio ništa veći nego što je to danas, u tehnološki razvijenom društvu.