Deca zaboravila zavejane roditelje

Zima u Srbiji odnela je 22 života, a najveći broj žrtava ovih nezapamćenih hladnoća pripada trećoj životnoj dobi. Da li te „bele smrti” predstavljaju vrh ledenog brega nebrige i zaborava njihovih potomaka koji su svoje porodično gnezdo svili daleko od roditeljskog praga? Ili je snežna oluja bila ta kap koja je prelila čašu nemaštine i siromaštva u kojoj su ti ljudi proveli ceo životni vek?

– Kada se ispred ljubavi i brige za stare roditelje ispreče snežni nanosi visoki preko dva metra jasno je da sile prirode odnose pobedu – tužno konstatuje Novak Dumić, direktor Centra za socijalni rad u Sjenici, u kojoj u vanrednim uslovima živi oko 4.700 domaćinstava, od kojih su polovina staračka.

On konstatuje da ima dosta staračkih domaćinstava koja nemaju potomke, ali dodaje i da mnoga deca ne mogu da dođu iz Kragujevca, Kraljeva i Beograda i da obiđu roditelje zavejane u snežnoj oluji, jer – ne mogu kolima da se probiju do njih.

– Opština Sjenica ima sto kilometara u prečniku, od glavnog puta do sela mora da se putuje i po 10-12 kilometara i dešavalo se da pet motornih sanki jedva uspeva da se probije kroz snežne nanose. Više od 90 odsto sela u našoj opštini je bez asfalta i infrastrukture i ona se u proseku šest meseci godišnje nalaze u snežnoj blokadi. Prvog novembra počinju prvi snegovi i život staje. Kada krajem marta u celu zemlju dođe proleće u Sjenici je sneg visok ceo jedan metar”, kaže naš sagovornik i dodaje: „Postali smo gastarbajteri u sopstvenoj zemlji. Žitelji Sjenice idu u Beograd, Sarajevo i Novi Sad da zarade za koricu hleba. Najveći broj njih nema mogućnosti da povede stare roditelje. Oni ostaju na selu gde mogu da gaje stoku i tako pomažu svojoj deci i unucima. Ako bi se i stari ljudi preselili u grad, ta porodica ne bi preživela”.  

Ljubomir Pejaković, savetnik Ministra za rad i socijalna pitanja, kaže da u Srbiji ima preko 43.000 seoskih staračkih domaćinstava koja i inače žive u „vanrednim” materijalnim uslovima. Kada se to stanje „preklopi” s vanrednim stanjem, onda se situacija drastično usložnjava.

– Zbog toga smo mi prvi dan po proglašenju vanredne situacije izdali nalog svim centrima za socijalni rad u našoj zemlji da pojačaju terenski rad i da se povežu s lokalnim štabom za vanredne situacije. Takođe smo izdali nalog svim gerontološkim centrima da sve svoje smeštajne kapacitete stave na raspolaganje za vanredni prijem. Izveštaji s terena govore da je najteže bilo staračkim domaćinstvima koja žive u Sjenici, Tutinu, Novom Pazaru, Novoj Varoši i Prijepolju. Stručnjaci naših centara za socijalni rad kažu da ni najbliži srodnici nisu mogli da dopru do njih – ne zato što ne žele, već zato što ne mogu da se probiju kroz snežne nanose – ističe naš sagovornik.

Sociolog Srećko Mihajlović ocenjuje da su na pripadnike treće životne dobi, na neki način, svi zaboravili.

– Naš narod je odavno rekao da je komšija najbliži rod. Prirodno je da deca koja su rođena u ruralnoj sredini streme boljem životu i svoju budućnost grade nekoliko stotina kilometara daleko od zavičaja u kome ne

mogu da nađu mesto pod suncem. Niko nije najsrećniji zbog tih životnih uslovnosti, ali to su prirodni procesi. Treba imati na umu da jedan broj staračkih domaćinstava nema potomke. Srbija postaje društvo staraca – broj starijih od 65 godina značajno je veći od broja onih koji nisu proslavili 18. rođendan... Ipak, treba priznati da se rupe u zakonima prirode i u visokim snežnim nanosima teško pronalaze i da mnoga deca žele da posete svoje roditelje, ali nisu u mogućnosti – ako do njih ne može da dođe teška mehanizacija, kako da se probije automobil – kaže Mihajlović.

Nadežda Satarić, predsednica UO nevladine organizacije „Amiti”, smatra da su naša sela, pa i staračka domaćinstva koja žive na njima odavno „zavejana u zaboravu”.

– Kada dođe do elementarne nepogode, onda se svi setimo i sela i shvatimo da treba stići i do onih najisključenijih i dopremiti im neophodnu pomoć i podršku. I onda konstatujemo da do njih vode ne asfaltirani, već zemljani i šumski putevi koji su praktično neprohodni... Mladi već pola veka odlaze iz sela, tražeći bolje uslove za život i rad u gradskim sredinama. Na selu ostaju njihovi roditelji, koji su danas mahom stari i nemoćni. U međuvremenu su njihovi potomci ostali bez sigurnih poslova i egzistencije i nisu u mogućnosti da zbrinu ni svoju primarnu porodicu, a kamoli svoje stare na selu. Neki od njih nemaju novca ni za autobus koji bi ih odveo do roditelja – tužno konstatuje naša sagovornica.

Ona citira rezultate istraživanja dr Lidije Kozarčanin iz 2003. godine, koja svedoče da oko 60 odsto starih ima visok ili umeren nivo porodične solidarnosti, dok je 39 odsto njih s niskim nivoom ili bez ikakve porodične solidarnosti. Stari u selu više dobijaju podrške u konkretnim uslugama, bilo od članova porodice, prijatelja ili komšiluka, a manje u finansijskom i emotivnom smislu. Ovo istraživanje takođe je pokazalo da oko 15 odsto starih osoba koje imaju porodicu veoma retko ili uopšte nije u kontaktu sa svojima.

– Mogu da imam razumevanje za materijalne probleme srodnika, a posebno dece i unuka koji žive u gradu i koji ne mogu da plate put u selo, da bi im pomogli u obavljanju nekih kućnih poslova. Ali ne mogu da razumem da se telefonom ne čuju sa svojim roditeljima. Tada se pitam, a nemam odgovor, šta se to dogodilo sa sistemom porodičnih vrednosti, koji smo imali – kaže naša sagovornica.