Svedočanstvo o užasnom vremenu

"Poslednja smrt Frenkija Suzice" Slobodana Vujanovića pripada grupi tekstova koji se mogu tretirati kao srpski predstavnici evropske neobrutalističke dramaturgije, pored dela Milene Bogavac ("Dragi tata"), Maje Pelević ("Ler"), Filipa Vujoševića ("Halflajf"), Ivana Pravdića ("Kvarna karma") i, znatno ranije, Biljane Srbljanović ("Beogradska trilogija" i "Porodične priče"). Radnja Vujanovićevog komada se odvija u Beogradu 1999. godine, a njeni akteri su članovi jedne porodice koji žive u nepodnošljivim materijalnim okolnostima. Kako deci ne može da obezbedi egzistenciju, otac im predlaže da ih pobije, deca tu ideju rado prihvataju shvatajući je kao nekakvu egzotičnu igru, a da bi ih spasila – majka postaje prostitutka.

Tekst je specifičan zbog crnohumornog, militantnog antirealizma u predstavljanju društvene stvarnosti, kao i karakteristične depersonalizacije likova. Ove osobenosti ga, u kontekstu dramske tradicije, u određenoj meri čine bliskim žanru tragične farse, koju su praktikovali Alfred Žari ili Frank Vedekind. Sa druge strane, komad se može interpretirati i kao replika na tekstove popularne kulture, konkretnije, na izrazito nasilne animirane serijale, tipa "South Park", kojima je "Poslednja smrt Frenkija Suzice"  blizak zbog ogoljenih, nihilistički preteranih, oporo smešnih prikaza brutalnosti, ali i imanentnog kritičkog stava prema društvu.

Predstava reditelja Kokana Mladenovića ostvarena je vrlo teatralno, sa jasnom, neophodnom distancom prema likovima, koja se gradi na različite načine. Predstava  počinje i završava se svečanim, stilizovano razigranim, pevanjem pesme "Čemu služe roditelji" Arsena Dedića, u kojem učestvuju svi glumci, dok istovremeno lupaju u šerpe, mlataraju čekićima... Putem ove vrste neozbiljnosti na samom početku se uspostavlja ironičan odnos prema njihovoj igri. Scenografija je realizovana u ironičnom stilu pop-arta. Nameštaj je uglavnom naslikan na kartonima, što je takođe u funkciji stvaranja distance prema radnji. Centralni deo scene je rotacioni, što omogućava efektno smenjivanje dva različita prizora, dnevne i spavaće sobe (scenograf Marija Kalabić).

Likovi oca Petra (Marko Marković) i majke Sanje (Kristina Radenković) u osnovi su postavljeni realistički, i oboje ih igraju vrlo korektno, psihološki profilisano. Otac je nastavnik geografije koji gubi posao, znatno je slabiji i nestabilniji od majke koja je nepokolebljivo hrabra u borbi da sačuva porodicu. Ipak, uzimajući u obzir osnovni koncept predstave, dakle njenu bazičnu teatralnost, bilo bi funkcionalnije da su ova dva lika ostvarena plastičnije, karikaturalnije, a manje psihološki profilisano. Ova vrsta predvidivog realizma u predstavi ih čini i stereotipnima.

Sa druge strane, likovi dece, Marije (Milijana Makević), Marka (Branislav Jerković) i Frenkija (Bogomir Đorđević), koncipirani su adekvatnije i efektnije, izrazito karikaturalno i prenaglašeno infantilno. Činjenica da najstariji glumac igra najmlađe dete Frenkija takođe služi u isticanju uslovnosti, odnosno stvaranju distance koja podrazumeva kritičko preispitivanje njihove igre. U predstavu je uveden još jedan lik, šestogodišnji dečak koji ništa ne govori (Aleksandar Birvalski). Njegovo prisustvo  dodatno akcentuje tragičnost situacije, zbog drastičnog kontrasta između njegove krhkosti i sveprožimajućeg nasilja i horora.

Ova, druga po redu, predstava po tekstu "Poslednja smrt Frenkija Suzice" Slobodana Vujanovića (prvu je režirao Bojan Đorđev, 2003. godine na sceni pozorišta "Duško Radović"), kao i nedavna premijera "Disko svinja" Ende Volša (Beogradsko dramsko pozorište, Kokan Mladenović), postavlja pitanje o današnjem smislu i poziciji in-yer-face dramaturgije. Obe produkcije nameću tezu da je taj dramski konglomerat krvi, znoja, sperme, buke i besa ipak bitno vezan za kontekst u kojem se prvi put pojavio. Drugim rečima, i tekst i Mladenovićeva predstava "Poslednja smrt Frenkija Suzice" su izazovno i beskompromisno svedočanstvo o jednom užasnom vremenu, ali se njihov smisao tu iscrpljuje – oni ne nude opšte značajne, univerzalnije prikaze ljudskih drama, što ipak očekujemo od umetničkog dela.