Generacijsko nagrađivanje

Nagrade u kulturi znak su davanja legitimiteta pojedincima i njihovim delima. O ovom pitanju legitimiteta poznati francuski sociolog Pjer Burdije (1930–2002) izrekao je najpotpuniji sud. On piše: ,,Postaviti pitanje geneze javnog smisla, znači postaviti pitanje ko donosi sud i ko vrši posvećivanje, kako se vrši selekcija koja, u neodređenoj i nerazlučnoj zbrci stvorenih pa i objavljenih dela, izdvaja dela dostojna ljubavi i divljenja,dela koja zaslužuju da budu sačuvana i posvećena”. Dakle, nagrađivanjem stvaralaca izdvajaju se i posvećuju njihova dela, a ogromnu odgovornost za to preuzimaju oni koji donose sud o tome.

Po broju i raznovrsnosti nagrada u kulturi, moglo bi se reći, nacionalni kulturni prostor je izuzetno plodonosan i razuđen. Pod naslovom ,,Društveni i umetnički smisao književnih nagrada” autor ovih redova je verovatno među prvima za Treći program Radio Beograda (1974) napravio kulturološku analizu trinaest u to vreme najuglednijih književnih nagrada, počev od NIN-ove nagrade kritike (1954) pa do Nagrade ,,Milan Rakić“ (1970) Udruženja književnika Srbije. Trideset godina kasnije, 2004, pasionirani istraživač Ratko Stojković objavio je knjigu ,,Leksikon Literata Laureata – srpske književne nagrade 1839–2002“, u kojoj je sabrao podatke o 198 nagrada i svim nagrađenim književnicima i njihovim nagrađenim delima (nedavno je objavljeno drugo dopunjeno izdanje). U međuvremenu (1986), u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka, urađena je dokumentaciona sveska o nagradama u kulturi, koja je obuhvatila 65 najpoznatijih nagrada, od onih za oblast arhitekture i urbanizma do pozorišne umetnosti.

U periodu posle toga neke nagrade su se ugasile, mnoge nove ustanovile, a uloga arbitara u izdvajanju i posvećivanju nagrađenih dela, u mnogo slučajeva, postajala je sve spornija, pogotovo zbog procedure kandidovanja, izdvajanja i odlučivanja o najboljima, koja je ostajala tajnovita, kao bogom dana jednom uzanom krugu ljudi. U tom smislu, neprihvatljivo je izrazito ignorisanje kulturne javnosti. Gotovo je postala redovna pojava da se imena pojedinaca kandidovanih za nagradu i ne spominju, o predlagačima i da ne govorimo, a imena članova žirija se takođe retko pojavljuju u javnosti. Ima, naravno, i časnih izuzetaka, kao što je slučaj sa književnom nagradom ,,Meša Selimović”. Treba, najzad, imati u vidu da se kod nagrada u kulturi radi o izboru najboljih u ponudi često ujednačenih vrednosti. Jedna od konstanti na intelektualnom polju je i to da se tu uvek prepliću društvena i simbolička moć, često s prevlašću ove prve, ali to je jedna krupna kulturološka tema.

S obzirom na to da je odluka o dodeli priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, odnosno kulturama nacionalnih manjina (,,nacionalne penzije”), objavljena početkom ove godine, pokrenula lavinu reakcija, rekao bih da treba imati jasnu svest da se u ovom slučaju po definiciji ne radi o nagradama u kulturi. Ova priznanja, koja su neka vrsta mecenstva države, mogu da se shvate na dva načina: kao privilegovanje jedne kategorije ljudi, pre svega umetnika, od kojih su neki možda već privilegovani s obzirom na svoj prethodni status, ali i kao dobra namera društva da ispravi jednu nepravdu, naime da popravi materijalni položaj nekih izuzetno zaslužnih pojedinaca, koji tokom svoje radne karijere nikada nisu bili adekvatno nagrađivani. Uz to, uloga umetničkih udruženja, koja su u najvećem broju slučajeva stala iza svojih kandidata, neopravdano je diskvalifikovana kao relikt socijalističkog perioda. Aktivna uloga većine ovih udruženja u podršci svojim članovima demantuje i tvrdnju da su pojedinci sami sebe kandidovali. Problem je s pojedincima koji iza sebe nemaju snažna udruženja. Najzad, jedno krupno pitanje: može li se zanemarivanje nekih pripadnika starijih generacija tumačiti time da ih dovoljno ne poznaju pripadnici srednje ili mlađe generacije koji danas procenjuju njihov doprinos kulturi. Nije li to nonsens, ako znamo da je suština kulture u prenošenju i preuzimanju kulturnog nasleđa.

Sociolog, naučni savetnik