Španija (ni)je Grčka

Poslodavci u Španiji ne moraju više da brinu za rentabilnost svog preduzeća. Po novom radnom zakonu, ništa lakše nego dati otkaz nekom od zaposlenih. Umesto dosadašnjih dugotrajnih procedura, sada je praktično dovoljno da se nepoželjnom saopšti: „Nema potrebe da sutra dođeš na posao”.

Vlada desnog centra premijera Marjana Rahoja, koja je pre dva meseca dobila apsolutnu većinu na izborima u Španiji, objašnjava da će se poslodavci lakše odlučivati da zapošljavaju nove ljude, ako znaju da će moći lako i da ih otpuste. Ali stotine hiljada demonstranata koji su proteklog vikenda okupirali šezdesetak gradova u zemlji tvrdi da je „Zakon o reformi politike rada idealan izgovor za banke i velike korporacije da promene život Evropljana”.

Nije samo Španija morala da se odrekne socijalne odgovornosti prema svojim građanima. Širom Evrope najavljuju se ograničenja sindikalnih pa i ljudskih prava, koja, kako se predstavlja, moraju da se povinuju milosti ekonomskog diktata. Ekonomska računica se pri tom pravi po meri poslodavca.

Grčka je, kažu, slučaj za sebe po prekomernim privilegijama radnika.  Ali u Portugaliji, Španiji, Italiji... ukidaju preko noći prava koja su važila decenijama, u nekim sredinama još od kraja Drugog svetskog rata. Najčešće pred hitnim zahtevom za stezanje kaiša nije ni prethodila debata o posledicama koje po Evropu mogu imati novi zakoni.

Francuska se, za sada, još ne usuđuje da otvorenije krene sa ukidanjem do sada stečenih radnih prava. Tamo je strogo zabranjeno otpustiti trudnicu, ili bolesnu osobu, ne sme da se pravi diskriminacija među polovima, ni rasama... Za poštovanje svakog od tih manjinskih prava zalažu se i SAD i Velika Britanija, ali fleksibilni ugovori prilikom dobijanja poslova omogućavaju šefovima da „na terenu” pogaze sve što ustavi njihovih zemalja proklamuju.

O strahu koji vlada evropskim zemljama, pred najezdom novih pravila, do sada su govorili sociolozi, psiholozi, filozofi. Ali sada i neka od najvećih imena u ekonomiji upozoravaju da će strah od gubitka posla dovesti do drastičnog smanjenja potrošnje, što će Španiju, na primer, uvesti u još veću recesiju.

Čovek u strahu za svoju egzistenciju postaje paralizovan, kažu stručnjaci. On prestaje da misli svojom glavom, ponaša se kao robot i gubi kreativnost. Svakako mu ne pada na pamet da krene u troškarenje. A još manje da se posveti pronalazaštvu ili da pusti mašti na volju.

„Ne vraćajte se u vreme Čarlsa Dikensa”, upozoravaju pojedini istaknuti sociolozi. Ali Evropa je skrenula na desno, pa uz otkaze pljušte i druge mere – više radnih sati za iste pare, manje neradnih dana, kraće pauze za ručak, kresanje penzija zbog kojih je pre neki mesec italijanska ministarka za socijalna pitanja briznula u plač pred celom zemljom.

Kako i ne bi, kad se dobar deo onoga čime se Evropa decenijama dičila sada pušta niz vodu. Gde su sada dobra vremena, kada je čak i Nikola Sarkozi govorio da u indeks bruto nacionalnog dohotka svake zemlje mora da se nekako uračuna i sreća stanovnika. Francuzi su tada bili znatno srećniji od Amerikanaca, a ovi su bolje stajali. Danas je ta kategorija potpuno zaboravljena. Uz pet miliona nezaposlenih u Španiji, oni koji i dalje imaju posao su zaplašeni i nesrećni.