Hoće li se širiti „islandski virus"
Island je 2008. godine bio udarna vest u svim svetskim novostima jer je njegov bankarski sistem doživeo kolaps. O tome šta se posle toga desilo malo se piše, jer to može biti opasan virus sa mogućnošću da masovno „inficira” male, slabe i siromašne, od čega ih veliki, moćni i bogati nastoje da „zaštite”.
Island je najbolji primer do čega može da dovede samo pet godina primene čiste neoliberalne ekonomske politike. Devedesetih godina prošlog i prvih godina ovog veka Island je bio bogata i stabilna zemlja, sa visokim stopama rasta (četiri odsto godišnje) i malom nezaposlenošću (jedan odsto), a po indeksu humanog razvoja UN delio je (s Norveškom) čelnu poziciju u svetu.
U skladu s neoliberalnom doktrinom, u 2003. godini su privatizovane islandske banke i izvršena je liberalizacija u ovoj oblasti, što je omogućilo nesmetanu pohlepu privatnih bankara, što će na kraju dovesti do kolapsa banaka. Islandske banke su masovno privlačile depozite iz inostranstva preko svojih filijala – internet banaka, nudeći relativno visoke kamatne stope (oko šest odsto). Samo jedna od islandskih banaka imala je u Velikoj Britaniji više od 300.000 klijenata, sa depozitima u iznosu od pet milijardi evra, a u Holandiji 125.000 klijenata i 1,7 milijardi evra.
Ubrzo po izbijanju svetske krize (2008) islandske banke su doživele kolaps pa je tržišna kapitalizacija islandske berze (na kojoj su akcije banaka činile 60 odsto aktive) pala za više od 90 odsto, a vrednost islandske krune izgubila je 85 odsto vrednosti. Socijaldemokratska vladajuća koalicija počela je pregovore o zaduživanju u inostranstvu od više milijardi (evra), kako bi spasila islandske privatne banke. Ekonomska situacija u zemlji se ubrzano pogoršavala i ljudi su masovno izlazili na demonstracije protestujući protiv halapljivih bankara ali i protiv neodgovornih političara koji ih spasavaju.
Nezadovoljstvo je kulminiralo u trenutku kada je (januara 2010) parlament usvojio zakon o namirivanju obaveza propalih islandskih banaka prema klijentima iz Velike Britanije i Holandije, što je u suštini značilo da bi svaki Islanđanin morao da plati 18.000 evra zbog pohlepe i neodgovornosti privatnih islandskih banaka.
Pod jakim pritiskom građana predsednik države je iskoristio svoje ustavno pravo i nije potpisao zakon, te je prepustio građanima da se na referendumu izjasne da li hoće na sebe da preuzmu obaveze privatnih banaka. U martu 2010. ogromna većina građana (više od 90 odsto) izjasnila se protiv zakona.
Island je tako uradio ono što je u potpunoj suprotnosti sa vladajućim neoliberalnim dogmama. Kada su druge države spasavale privatne banke prebacujući na građane teret ogromnih gubitaka nastalih zbog njihove pohlepe i neodgovornosti, Island je izvršio nacionalizaciju i iz zdravog dela svojih aktiva formirao nove banke, a ostatak aktiva ostavio u „starim” bankama i pustio ih da bankrotiraju. Kada su druge zemlje, zbog krize, skraćivale javne izdatke za socijalnu sferu Island je raširio mrežu socijalne zaštite.
Pored toga, Island je pokrenuo sudske postupke (a za odbeglima raspisao međunarodne poternice) ne samo protiv ključnih ličnosti iz privatnog sektora odgovornih za krah banaka nego i protiv političara (uključujući i bivšeg premijera) koji su dozvolili neodgovorno ponašanje bankara. I možda najvažnija lekcija koju pruža primer Islanda jeste da je moguće i malim državama da odbace neoliberalni diktat uz pomoć kojeg se obezbeđuje da lokalni političari služe interesima svetske oligarhije i krupnog kapitala.
Zahvaljujući tome, za razliku od drugih evropskih država zahvaćenih dužničkom krizom koje imaju privrednu stagnaciju ili pad i dvocifrenu stopu nezaposlenosti, Island beleži ekonomski rast i pet odsto nezaposlenosti, a u ovoj godini se očekuje suficit državnog budžeta, za razliku od drugih država koje preduzimaju radikalne mere štednje (otpuštajući zaposlene i smanjujući plate i penzije).
Redovni profesor univerziteta