Sakrivena lepotica u centru

Duška Dragićević, balerina Narodnog pozorišta, rođena je u Beogradu. Njen život počinje u okruženju Botaničke bašte. Iz Ulice Draže Pavlovića ubrzo su prešli u Palmotićevu, gde su i sada njeni roditelji. Iako je od dvanaeste godine život usmerio ka Rusiji, gde je nastavila baletsko školovanje, ostala je bliskost sa ovim krajem.
Tu se, kaže primabalerina nacionalnog teatra koja je obeležila dve decenije rada na toj sceni, oseća kao svoj na svome. Poznaje svaki ćošak, a nekada je poimence znala i svaku porodicu koja je stanovala u ovoj mirnoj i danas dostojanstvenoj ulici.

Bez sumnje, zgrada nekadašnjeg  Ministarstva pošta, na samom početku, objekat je izuzetne arhitektonske i kulturno-istorijske vrednosti koji ovom delu grada ostavlja impresivan pečat.

Građena je od 1926. do 1930. godine, smatra se jednim od najuspelijih dela nacionalno-romantičarskog smera u Srbiji između dva svetska rata. Zanimljiv je podatak da je svojevremeno to zdanje u broju dva predstavljalo i jedno od najvećih u Beogradu.

Dobra, stara, vremena

– Palmotićeva je meni najdraža ulica. Tu sam imala prelepo detinjstvo, a kasnije u njoj odgajala kćerku. Ta ulica gleda na Crkvu sveti Marko. I kada mi je lepo i kada nije, ovde se osećam dobro i sigurno. Ona počinje ispod Savezne skupštine. Okružena je vencem isto tako važnih ulica sa bogatom tradicijom. U strogom centru, u blizini  parlamenta i državne televizije, bivala je pritisnuta burnim društvenim dešavanjima, ali uspela je da sačuva svoju suštinu. Ostala je po strani, a svoja. Očigledno je da se u njoj  prelamaju dve realnosti, njena dva spoljašnja lika. Onaj predratni koji svedoči o dugoj istoriji njenih stanovnika, kao i ovaj sadašnji. Za mene je značajna i zato što tu stanuju moji dragi prijatelji. Naša kuća, budući da su mi i roditelji pozorišni ljudi, uvek je bila puna sveta.

Palmotićeva je zauvek ostala moj dom. Kako i koliko se ona menjala, tako su i ljudi i arhitektura, stil življenja dobijali drugačiji ton. Mada, moram priznati, ja sam osoba koja zažali za prošlim vremenima. Jer, složićete se, odstupnica za moderno nije divljaštvo i ulični bezobrazluk. Valja bi to trebalo da bude napredna ideja. Zbog čega današnji čovek guši suštinski osećaj postojanja, a to je jednostavnost prirode. A, kada se to naruši, što dobrim delom jeste, ne treba da čudi što moje lipe u Palmotićevoj više nisu iste. Veliki broj kafića u svim okolnim ulicama simbolišu pomamu za nekim modernizmom. Da li se zaboravlja, ili namerno previđa da u istim tim kafićima ljudi sede polusami, poluusamljeni. Čekaju nekoga ko možda i neće doći. Nema smeha. Jedna veštačka situacija – primećuje primabalerina.

Dobitnica značajne nagrade za vrhunsko dostignuće u predstavi "Kraljica Margo" u sezoni 2005/06 smatra neprihvatljivim da se Opera pomeri na Ušće.

– Sa tim ne mogu da se složim. Ona mora da bude u centru. Ideja da se uloži u Operu je dobra, ali za naše uslove nije potrebno graditi zgradu megalomanskih dimenzija. Hoćemo da govorimo o nečemu što je realno, što je na dobrobit umetnika. U tom slučaju, trebalo bi iskoristiti zdanje koje već imamo. Sva ostala rešenja ne razumem. Ona idu toliko daleko da su protiv umetnika i protiv publike – naglašava naša sagovornica. Ona je mišljenja da ambijent i atmosferu svakog grada određuju ljudi, a ne građevine. 

Zapostavljena lepota

– Ovo što se danas dešava po gradovima je pomama jedne velike muke da se po svaku cenu uspe u životu i negde dotrči. Jedino što vidim po ulicama jeste izbezumljen, nervozan svet. Možda bi ti ljudi mogli da zastanu na tren i drugom čoveku pored sebe kažu: " Izvinite, ili hvala". Nažalost, taj bonton ponašanja se smatra privilegijom onih kojima je dobro, koji su materijalno obezbeđeni. Nema vremena za osmeh. Od ljudi se traži da brzo trče, a pri tom se zaboravlja da prvi stižu samo oni koji imaju hladnu glavu. To je ono što nama nedostaje – smatra ona. Beograd je, kaže, njen dom i ništa ne može da ospori tu činjenicu. Ono na čemu baletska umetnica insistira jeste poštovanje normi i estetizacija svakodnevnog života.

– Neshvatljivo je da kad dođu strani gosti možemo da im pokažemo samo kafane u kojima se dobro jede. Sve je manje lepih mesta. Kad hoćemo da ih odvedemo u muzej, prethodno moramo da strepimo da li ta kulturna ustanova uopšte radi ili je možda preuređuju. Šta ostaje?  Silikonska dolina na Dorćolu. Nije čudo onda što nam se smeju, jer to doživljavaju kao srpski Pigal – konstatuje Duška Dragićević.