Život u kotlarnici

Ljiljana Radukanović živi u kotlarnici jedne od zgrada u Mirijevu. Prostor u kome stanuje nije adaptiran, dakle nema kuhinju, kupatilo, sobu. Kada se uđe u podstanicu koja greje ovo beogradsko naselje, preplavi vrelina, bolesna toplota kojoj ni otvoreni prozori ništa ne mogu. Reklo bi se da se nalazite u ložionici transatlantskog broda negde na sredini okeana, mada ovde nije toplo zbog uglja, već zbog cevi kroz koje protiče ključala voda. Ima ih svuda, po zidovima i plafonu, široke, sive i preteće. Nikad se ne zna da li će neka od njih  prosuti "lavu" na pedesetogodišnju stanarku. Ljiljana se, kao i mnogi drugi Beograđani, drži devize da je najvažnije imati krov nad glavom. Zato ne čudi zašto su mnoge vešernice, podrumi i šupe pretvoreni u stanove. Pritisnuta mukom i urođenim instinktom za preživljavanjem, veruje da ima osnovne uslove za život. Mada, niko ne tvrdi da je reč o ljudskim uslovima.

– Nemam gde da odem. Nemam para da iznajmim sobu. Ovu kotlarnicu sam dobila na korišćenje od preduzeća "Toplana" u kome radim. Ne plaćam struju, ni komunalije. Navikla sam se na to da sa zidova štrče ove cevi, da me stanari zgrade ljubopitljivo zagledaju. Niko mi nije rekao nijednu ružnu reč – priča Ljiljana iz senki zatamnjene kotlarnice zagledana u beton prekriven sa dve uzane staze.

Dva kreveta, lavabo, šporet i frižider nagurani su u ovaj "podzemni" svet kao što se stare i bespotrebne stvari odlažu po garažama. Njoj su od velike koristi. Ima i kadu, doduše nepriključenu na vodovod. Nešto kao eksponat u muzeju bede.

– Zapravo ništa od tih stvari nije moje. Ja sam ovde došla sa jednom torbom. Ovu kotlarnicu prvo je na korišćenje dobila moja koleginica i ona unela nešto od nameštaja. Kada se u međuvremenu vratila mužu, ja sam se uselila. Dogovor je da budem ovde dok njoj ponovo ne zatreba – objašnjava.

Posetioci ne hrle u ovakvu "vilu". Obavezna je samo jutarnja vizita. Svakog jutra radnici "Toplane" dolaze u kotlarnicu, svoj radni i Ljiljanin stambeni prostor. Privikli su se na njeno prisustvo, primećuje "stanarka napuštenog zamka". Neki se, naravno, nikad ne naviknu.

– Ne želim da moja mlađa ćerka dolazi ovde. Ne samo zato što ovo ne liči na kuću, već me je strah da slučajno ne kaže ocu, mom bivšem suprugu, gde sada živim. On bi mogao da dođe da me maltretira. Ostao je da živi u našem zajedničkom stanu, koji se inače vodi na moje ime, a ja sam došla ovde.

Umesto dekorativnih lampi, na podu su boce za gašenje požara. Nema lustera sa kojih bi padala svetlost, ali zato padaju užarena zrna iz cevovoda. To što joj popare lice nije strašno, kaže Ljiljana, važno je da su joj rekli da nema radijacije. A goste, koji nisu česti u njenom domu, lako može slagati da joj lice nije vlažno od suza.

– Starija kćerka je udata, a mlađa je posle razvoda pripala ocu. Isplaćala sam oko 2.500 ondašnjih maraka koje je moj bivši suprug dugovao za komunalije. I ja sam zaglibila, i primorana sam da stanujem ovde. Ali, ne žalim se! Nisam na ulici, to je važno. Ko je osetio psihičku i fizičku torturu u rođenoj kući, više ne razmišlja o komforu. Za mene je sada najveći kvalitet života to što ne moram da strahujem da će me usred noći neko probuditi i početi da se iživljava – odsutno će Ljiljana otvarajući paklicu "drine". Svaki problem vuče na svoju stranu. Bivši muž je prijavljuje policiji zbog navodnih uznemiravanja. Da, tu su i kćerkine jedinice u srednjoj školi i glasovi da su dugovi u kući iz koje je Ljiljana izašla još jednom prevazišli sami sebe.