Mocart je bio pop kompozitor

Zoran Simjanović (65) je kompozitor koji svojim notama upotpunjuje pozorišne predstave i filmove Srđana Karanovića, Gorana Markovića, Emira Kusturice, Gorana Paskaljevića, Slobodana Šijana... Novu saradnju sa Goranom Markovićem ostvario je u pozorišnoj predstavi „Doktor D.” koja je premijerno izvedena pre nekoliko dana u Beogradskom dramskom pozorištu.

Osnovao je i svirao u dva rok sastava – „Siluete” i „Elipse”. Posle Fakulteta muzičkih umetnosti, bavi se scenskom muzikom. Komponuje muziku i za TV serije, reklamne spotove... Posebno se pamti njegova muzika iz TV serije „Grlom u jagode”.

Redovni je profesor primenjene muzike na fakultetima dramske i muzičke umetnosti u Beogradu, Banjaluci, na Cetinju... Živi u Beogradu u braku s Ljiljanom Erić.

Ko Vas je gurnuo u muziku?

Slučaj. Rođen sam neposredno posle Drugog svetskog rata. Ta generacija je najbrojnija. Kad je rat završen, ljudi su se vratili ženama. Zbog velike gužve pri upisu u školu stigao sam do prvog razreda tek sa sedam i po godina. Pošto sam, kažu, već tada bio zreo, moji su me, u šestoj godini, poslali porodičnoj prijateljici profesorki klavira Jeli Kršić. I taj instrument je bio moj bukvar. 

Šta ste želeli da budete?

Arhitekta, ekonomista... Kasnije, prilikom poseta stricu Miloradu, ortopedu, jednom od osnivača bolnice na Banjici, prelistavao sam njegove knjige u kojima sam nalazio zanimljive detalje o operacijama ruku, nogu... I bilo mi je to, u početku, zanimljivo, ali brzo sam uvideo da mi je muzika mnogo bliža. I moj stric ju je voleo – operisao je uz zvuke klasične muzike i džeza.

Kako ste postali roker?

Isto slučajno. Uoči upisa u gimnaziju mi smo imali mnogo slobodnog vremena, pa smo se skupljali kod našeg druga Ljube Đorđevića. On je svirao na harmoniku, slikar Cvetković na gitari... A zatim su tu došli Zoran Miščević i Ilija Stanić. I 1961. smo napravili grupu „Siluete”, prvi rok sastav u Srbiji. Pre 50 godina smo svirali na igranci u Ekonomskoj školi u Cetinjskoj ulici.

Ko su vam bili uzori?

„Šedouzi”, Klif Ričards, Fec Domino, Litl Ričard... Zoran Miščević je u početku svirao na bas-gitari, a zatim je, postupno, prešao na pevanje. Bili smo jedinstvena grupa u istočnom delu Evrope.

Dalje, kako ste se razvijali?

Menjali smo i sastav i grupe. Počeo sam sa „Siluetama”, 1963. nastavio sa „Elipsama”, a 1968. smo formirali druge „Elipse” u kojima smo svirali ritam bluz sa pevačem Edijem Dekengom, crncem. Posle „praškog proleća” smo bili na festivalu u Sofiji. Smestili su nas na periferiju. Ali, mi smo od prve večeri, kad je Nikola Zembić uzeo trubu i sa terase odsvirao „Tišinu”, tom naselju dali centralnu ulogu na tom festivalu mladih. Cela Sofija je brujala o „Elipsama”.

A kad ste otišli sa rok scene?

Krajem šezdesetih smo došli do prelomne granice, do pitanja: „Kako dalje u život? Kao muzičari ili nekim drugim putem?” U Jugoslaviji nismo mogli da postignemo više. Osvojili smo sve scene, pa i televiziju, a Kornelije Kovač je oformio „Korni grupu” i odveo nam bubnjara Vladimira Furduja i basistu Bojana Hreljca. Pred nama su bile obaveze na fakultetima. Zoran Hristić me je naterao da se upišem na Muzičku akademiju. I tako smo se, kao grupa, raspali. To mi je teško palo, ali i to je život.

Gde Vam je sad rok muzika?

Uvek u srcu. I, kad je to potrebno, u kompozicijama. Sve te moje nove kompozicije bi, sigurno, sasvim drugačije zvučale da nisam bio roker.

Kako doživljavate nagrade?

Kao nužno zlo ili kao nužno dobro, svejedno. Ništa mi nagrade, u principu, ne znače za moj dalji rad i život. Malo tu ima novca. Više su to neka odličja. Mera mojih vrednosti su pozivi za saradnju. 

Na koji način stvarate muziku?

Uvek imam zadatu temu. Moram da znam koga ili šta hoću da „osvetlim” muzikom. To može da bude bol, pobeda, ljubav, patnja... Tu misao nastojim da, na klaviru, pretočim u muziku koju obojim s više muzičkih instrumenata.  

Ko Vam je primer za ugled...

Od filmskih kompozitora najviše sam voleo Italijana Nina Rotu, čija su dela besmrtna. On je najlepše vezivao emocije za ono što se dešava na filmu. Pisao je za Felinija, Viskontija... To su filmovi „Amarkord”, „Osam i po”, „Sladak život”... A pamti se i saradnja Rote i Kopole u filmu „Kum”, posebno po muzičkoj temi „Poslednja ljubav”.

... a u ozbiljnoj muzici?

Tu su mi posebno važni Bah i Mokranjac. Oni su na mene mnogo uticali. I kad god sam u nekoj nedoumici ja pustim malo Baha, malo Mokranjca i nađem se. Bah je bio svetsko čudo. Njegovo delo je ogromno, kao i porodica. Imao je dvadesetoro dece. 

Gde Vam je tu Mocart?

On je, po meni, bio pop kompozitor. Svako njegovo delo je bilo hit. Uživao je u tome što publika voli njegovu muziku i da ga zbog toga obožava. Njegova muzika je univerzalni lek: slušaju ga u bolnicama zbog smirenja bolesnika, a pušta se i kravama da daju više mleka...   

Ko su Vaši ljudidžeza?

Ima ih mnogo, ali za mene su živi bogovi bili Rej Čarls, koga sam slušao u Beogradu, i Mahalija Džekson, koju nikad nisam video uživo.

Šta Vam je važno u poslu...

Da imam savršene saradnike. Vrlo sam retko u poslu potpuno sam. To su, uglavnom, pozorišni ili filmski reditelji. A sarađujem i sa ljudima drugih zanimanja.

...a u životu?

Živim dosta pošteno, opušteno i mirno spavam. To mi je najvažnije. Prija mi druženje sa ljudima istih opredeljenja. Volim skijanje, a igram i tenis.

Kako sebe doživljavate?

Vrlo sam kritičan prema sebi. Nikad se nisam tretirao kao neki bogomdan čovek, već kao neko ko je imao sreću da za to što radi ima malo više talenta, pa se u poslu ne muči.

----------------------------------------------

Zaključavam vrata posle „zvona”

Kakav ste profesor?

Mojim studentima nikad nije dosadno. Jer, ako im je dosadno, to je propala stvar. U novu priču ih uvodim putevima koje oni znaju. Tako im proširujem znanje, a zadržavam njihovu pažnju. Uz sve to, volim disciplinu. Na moje časove ne mogu da uđu oni koji kasne. Zaključavam vrata posle „zvona”.