Diplomatska prinova

Najnoviji aranžman Beograda i Prištine je prilično originalan fenomen. Iako njihovi odnosi ostaju vrlo problematični i u međunarodnim razmerama, uspeli su da ojačaju svoje uloge na međunarodnoj sceni.

Ako sve bude išlo po briselskom dogovoru: Srbiji sleduje status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, a neosporeno pravo učešća na regionalnim skupovima dobijaju predstavnici vlasti na Kosovu – bez oznaka i jednostrano proglašene državnosti i Unmika, a uz pozivanje i na Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN i na mišljenje Međunarodnog suda pravde. Kome god nije jasno šta bi sve mogla da znači ova formula (meni realistična) dobiće specijalistička razjašnjenja na drugim stranicama našeg lista, a na ovim stupcima pokušavam da je povežem i uporedim, s globalnim kretanjima.

Sporazum Beograda i Prištine, pod okriljem EU, predstavlja pažnje vredan izuzetak od učestalih međunarodnih – nesporazuma. Više se na ovim prostorima napredovalo (počev od Dejtonskog sporazuma 1995. za mir u BiH) u smirivanju situacije, i za mnogo kraće vreme (a nama se oteglo) nego u višedecenijskim preganjanjima na drugim škakljivim lokacijama.

Na primer: oko podele (od nedavno i atomske) Korejskog poluostrva i kiparskog ostrva (invazijom turskih trupa). Još duže: u konfliktima između Izraelaca i Palestinaca, pa i sporovima oko razgraničavanju Indije i Pakistana koji su doveli do njihovog međusobnog nadmetanja u atomskom naoružavanju, što se sve dodatno komplikuje sumnjama (koje takođe traju duže od ratova na prostorima bivše SFRJ) u domete nuklearnih ambicija obližnjeg im Irana…

Pomalja se tako, makar u mojim maštarijama, šansa da „balkanizacija”, kao podrugljivi izraz za beskrajna i surova etnička cepkanja geografskih i administrativnih celina, postane simbol obrnutog procesa – za prevazilaženje neracionalnih podela. Ali, čini se da većinu plaši situacija u kojoj će joj Balkan, koji pamte kao zbirku negativnih iskušenja, biti uzor za pozitivna kretanja, uz ostalo i zato što takav preokret sugeriše da se ovde napredovalo a na raznim stranama, obično napredujućim, nazadovalo.

Osećam, stoga, potrebu da naglasim novi značaj Balkana. Uz sve mane, kojih se vrlo teško oslobađa, ovaj region se ispostavlja kao laboratorija u kome se dokazuje da je mogućno da se iz zla izlegne dobro, i to baš u vreme kad se mnoga dobra premeću u zla.

Pre bezmalo trinaest godina, izgledalo je da na svetu nema veće nevolje od „kosovskog problema”, a danas se baš on ispostavlja kao primer kako je mogućno rešavati i najveće probleme. U stilu: ako su Srbi i Albanci mogli da se dogovore da međusobnu, takoreći već antologijsku, netrpeljivost pretvore u obostranu afirmaciju na internacionalnom planu – iako ih lokalni opozicionari optužuju za „izdaju” – zašto to ne bi pošlo za rukom i ostalim, mnogo važnijim i moćnijim, akterima na uskomešanoj globalnoj sceni?

Postoji bar još nekoliko situacija koje su gore, i po svet neposredno ili posredno opasnije od kosovske, a da u njima nema ohrabrujućih nagoveštaja. Uprkos znatno jačim spoljnim vojnim intervencijama, uvek na čelu sa SAD, i Avganistan i Irak su daleko od poželjnog rešenja unutar sebe, dok se njihovi izazovi prelivaju na okolinu.

Ne pomažu dovoljno ni finansijske intervencije za sređivanje uzdrmanih međunarodnih, naročito evropskih, tržišta pozajmica i budžetskih „prostiranja preko gubera”. Nema znakova ohrabrenja ni na hroničnim žarištima, kao što su Bliski (izraelsko-palestinski konflikt) i Daleki istok (korejska natezanja), uprkos diplomatskim naporima dužim od pola veka, kao ni u rešavanju kiparskog „pitanja”, nastalog turskom vojnom okupacijom (1974.) severnog dela ostrva, niti u Rusiji i Kini jenjavaju separatističke težnje, koje na specifičan način istrajavaju i u Britaniji, Španiji, Italiji, Belgiji…

U navedenim okolnostima, sporazum Beograda i Prištine deluje kao dragocena prinova, bar u diplomatskim „jaslicama”. Obema stranama, čiji suštinski nacionalni ciljevi i dalje deluju neuskladivo, obezbedio je napredak na internacionalnoj sceni.

Takav ishod je proizišao, mislim, iz još jedne originalnosti. Prvi put je, posle dužeg vremena, spoljni pritisak – u spoju rastuće uloge Nemačke, i oživljenog angažmana Amerike (uprkos preusmeravanju perspektive sa Atlantika na Pacifik) – bio usmeren ne samo na Beograd nego i na Prištinu.

Nema, međutim, mesta našem razgaljivanju. Dobijanje kandidature za članstvo u EU zahtevaće nastavak svakojakih reformi, a pogotovu promene mentaliteta. Koji sada, reklo bi se, pokazuje odlučnost da, u vidu diplomatske prinove, definiše realno sveta u nama i nas u njemu…