Skandalizovati nejednakosti

Sociolozi pokušavaju da nove društvene nejednakosti savladaju novim kategorijama: elita, gubitnici, dobitnici tranzicije i slično. Koliko god bili prodorni, pomenuti pojmovi ne problematizuju, već normalizuju tranziciju. Epohalni restaurativni udar od socijalizma ka kapitalizmu je 1990-ih heterogene grupe redukcionistički homogenizovao kockarskom retorikom, podelivši ih u gubitnike i dobitnike unutar procesa tranzicije o čijoj normalnosti skoro da se niko i ne pita.

Još više od rečenog, uvek kada se govori o gubitnicima reč je o samorazumljivoj perspektivi dobitnika. Agencija za privatizaciju je krunska ustanova spasenja. Katkad sažaljiva slika gubitnika služi dobitnicima samo da moralistički ojačaju vlastiti monopol. Skoro da je umesto antagonističkog distanciranja od gubitnika došlo do melanholičnog solidarisanja sa njima.

Na jednoj strani je inflacija zalaganja za dijalog, jednakost i pluralizam, a na drugoj realna i opora nejednakost kapitalizma. Mediji su prepuni "demokratskih" debata, a naličje je ogromna nezaposlenost. Hegemona retorika tobožnje pluralističke jednakosti zamagljuje realnu društvenoekonomsku nejednakost normalizovanog kapitalizma. Nema kritične mase levičarskih intelektualaca koji bi analitički, a ne politički, pokazali da kod nas nisu samo pukli novi vidici, nego se digla i nova magla.

Razbiti maglu znači da umesto normalizacije nejednakosti, ovu treba skandalizovati. Kako? Treba najpre dekonstruisati tranzicijski fundamentalizam i hegemono emfatično i romantično veliko očekivanje od EU. Važna osnova tranzicijske tople zajednice nadanja jeste satanizacija socijalizma kao mračne prošlosti. Nove socijalne nade su uprte u legaliste, tranziciju i EU. Tako kapital lakše postaje human.

Ne samo što je eshatologija misliti da kapitalizam nema alternative, nego treba dodati da je socijalistička prošlost znatno složenija nego što se prikazuje. Dovoljno je podsetiti da je jugoslovenski socijalizam u 20. veku osigurao period dugog mira (kao uslova svih uslova). Savremena levica nema šansi ukoliko ne poljulja aktuelnu dogmu o socijalizmu kao mračnoj prošlosti.

Razbiti maglu znači i ono što nemački sociolog Oskar Negt naziva radom na izoštravanju. Ne radikalizovati, niti dramatizovati situacije, nego analizirati stvarnost tako da društvene protivrečnosti (a ne samo detalji) postanu skandalozne. Preko potrebnim radom na izoštravanju sprečilo bi se otupljivanje protivrečnosti kapitalizma.

Prosto rečeno treba prozreti cinizam vladajućih koji nažalost ima racionalni sadržaj: bolje biti eksploatisan, nego nikada eksploatisan. Lako je uočiti potencijalni strah od nezaposlenosti koji postoji kod zaposlenih, kao i kod miliona nezaposlenih. To je egzistencijalni strah da se bude izgnan iz društva gubljenjem radnog mesta. To povećava spremnost za prilagođavanjem i za tim da se bude eksploatisan. Ni preduzetnici, a ni njihova država ne uklanjaju ovaj strah,već manipulišu njim.

Levica treba da razbija ovaj strah. Kako?Ako se složimo da je uposleni rad bitan segment samopisa pojedinca, onda treba bez okolišenja reći da je nezaposlenost akt nasilja i napad na integritet čoveka. Danas čovek ne može osigurati radno mesto za čitav život, pa mu je radna biografija pocepana. O društvenoj strukturi treba danas razmišljati u svetlu novih pocepanih radnih biografija nezaposlenih i privremeno zaposlenih.

Francuski sociolog A.Turen je uočio da je na delu tendencija raslojavanja društva na tri dela: prva trećina je stabilna i privilegovana sa garantovanim radnim mestima i kreće se na relativno visokom životnom nivou. Život druge trećine radno sposobnog stanovništva, koja je u porastu, sve je nestabilniji. Sve više je privremenih ugovora koji se ne produžavaju i radnih odnosa koji ne omogućavaju preživljavanje. Pojačana socijaldarvinistička borba za preživljavanje postaje osnova opasnih ekstremizama. Poslednju trećinu čini sve brojnija armija "trajno suvišnih". Legalistička antitotalitarna ideologija vešto pravda novi društvenoekonomski socijaldarvinizam. Nacionalizovanjem sukoba ona još više sprečava skandalizovanje obnovljenog kapitalizma.

Nije preterivanje ako se doda da današnja levica visi u vazduhu i zato što su iščezle vrednosti demokratskog socijalizma, društvene pravde i solidarnosti. Negt kaže da je demokratski socijalizam reformski proces u demokratiji, otvoren, ali ne besciljan. Smera alternativnoj celini i traži privrednu demokratiju. Društvena pravda, solidarnost i demokratski socijalizam nisu muzejske ideje. Štaviše vrlo su aktuelne.

U globalizaciji su prvi put društvo i delatni pojedinac postali u celini privesci kapitala i tržišta. Nezaposlenost izaziva teške poremećaje ličnosti. Rečju, kapital uzima dostojanstvo pojedincu. A dostojanstvo nema cenu (Kant).

Levici na prostorima bivše Jugoslavije potreban je sinhroni rad na izoštravanju društvenoekonomskih protivrečnosti, umesto njihovog otupljivanja preko apsolutizacije nacionalnog interesa ili maglovite legalističke retorike.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu