Kako je Đorđije postao Lala

Bašaid – Šušti vetar u epicentru severnobanatskog mikrosveta. Belina snega meša se s tipičnim sivilom oblačnog prepodneva, odakle je upravo pobegla magla, stvarajući idealni kolorit za ravničarsku melanholiju. Ali Đorđije nije tipični Laloš koji živi u drugoj brzini, kome je ravno sve do Subotice na severu, i do Beograda, na jugu. Šta je sada Đorđije Đorović? Interno raseljeno lice koje cupka, poskakuje u letnjim papučama i viče, usred sela Bašaid: „Ajde, upadajte, pocrkah na ovu ladnoću!”. Ili je ljubazni domaćin što nas dočekuje igrajući kolce ispred metalne zelene kapije, kao kandidat za Lalu koji radi na pet hiljada obrtaja.

To je Đorđije!Kućevlasnik, novopečeni ravničar, rodom iz nekog, sada tako dalekog sela kod Kline, koji je proteran iz južne pokrajine, nastanjen sada u severnoj. U selu Bašaid, udaljenom 22 kilometara od Kikinde, 33 od Zrenjanina i 18 od Bečeja.

Pisao sam o o Đorđiju, njegovoj supruzi Milici i četvoro dece septembra prošle godine. Jedini se Đorđije iz tužnog, ukletog kampa za izbeglice u Krnjači javio na poziv „Politike” da obiđe vojvođansko selo i uz pomoć Komesarijata za izbeglice kupi neku od jeftinih, napuštenih kuća iz kojih su mladi pobegli u grad, a starci pod zemlju.

Đorđije je bio pred pucanjem u kampu izgubljenih duša na obodu Beograda, uželeo se dvorišta, štala i slobode, ali nije imao ni cvonjka za prevoz do Vojvodine. Ali,kockice su se poklopile, seoske vlasti Bašaida uputile su zvanični poziv da izbeglice dođu, da pokupuju dvadesetak napuštenih kuća, da se nasele, da popune demografsku crnu rupu… Selo je gasifikovano, s kafićima, školom i vrtićem, prodavnicama, domom zdravlja koji radi u dve smene. Bašaidom patroliraju policija i bendovi koji se tu zagrevaju pred novosadske tezge. Ko se moli bogu, ima gde to da učini, ko hoće preko leba pogače, nema gde da uplati loto.

I, stiže Đorđije, u vozilu UNHCR-a, kao visoka zvanica. Zapala mu tada za oko lepa, bela kuća, zidana krajem pedesetih, sa uređenim dvorištem, pet velikih čistih soba, svinjcem sterilnim kao apoteka i ostavom za alat.Ali, gazdarica jesnimila goste, čula da Komesarijat kupuje kuće, pa podigla cenu na 12.000 evra. Đorđije je klonuo, njegova Milica, rodom iz Sanskog Mosta, dobra ali ljuta Bosanka, počela je da kune i činilo se da će Đorđije doveka ostati u Krnjači, kao čovek bez adrese koji obitava na crnom hlebu i lekovima za smirenje.

Ali Đorđije je od onih likova koji zaslužuje hepiend. Jednog sunčanog jutra, 17. juna 1999. godine, pobegao je iz Drenovčića, tako se zove to selo s bajkovitim pejzažem, a potom skitao, nadničio i dirinčio po selima duž Ibarske magistrale. Dvoje dece je dobio u izbeglištvu, dvoje je poveo sa sobom. Najstariji Vasilije ima 17 godina, Marija 15, a Nemanja 11i Stefandve i po godine. Ima Đorđije još šestoro iz prvog braka i rasuti su, što po svetu, što po Srbiji. Đorovići su prekinuli da maštaju o Vojvodini, o kući, o svinjcu i dvorištu, iz Komesarijata se ućutali, zaboravili na silna obećanja o davanju 7.000 evra po kući, o tome da bi na leđima nosili nesrećnike do jeftinih kuća, samo da napuste kampove…

Sreća, međutim, nije zauvek okrenula leđa Đorđiju.Ljudi iz humanitarne organizacije „Danski savez” čitaju „Politiku”, pa su videli kako smo raspukli sliku porodice ispred bele, laloške kuće, u Ulici Nikole Tesle, broj 59, zadnja pošta Bašaid. Dil je brzo sklopljen. Cena kuće je spuštena na 10.000 evra, Danci su dali 8.000, Đorđijev sin iz Švedske poslao tri hiljade, Komesarijat, dakle, naša draga i brižna država se „pridružila” s nula evra. Danci su za Đorđijem poslali i stari nameštaj, Komesarijat nije poslao ni čokoladu za klince.

Srećna Nova, 2012, Đorđije! Uneo je ovaj pedesetdvogodišnjak samo stvari i zagrejao smederevac. Bela, tipična laloška kuća, počela je da diše. Trebalo bi da je ovde kraj, trebalo bi da napišem da su Đorđije, njegova Milica i deca živeli srećno, do kraja života. I bila bi ovo bajka, da nije srpska! Đorđije, dakle, nije unapređen u grofa.

– Uselismo se usred zime, poslušasmo državu, odosmo iz kampa! Komesarijat nam nije dao ni evro za kuću, ni pomoć za useljenje, ni socijalnu pomoć, ni pakete hrane. Ostavljeni smo na milost i nemilost – kaže Đorđije, dok Milica kuva kafu.

I žena kune, psuje, proizvodi više decibela nego sirena za vazdušnu opasnost. Zar da njena deca nemaju za hleb u snegom okovanom selu? Da nije bilo komšinice baka-Stojke, koja im je dala drva, da nije bilo komšije Žive, koji im je doneo kilo masti i dve patke, da nije bilo ostalih, dobrih ljudi iz Bašaida, ko zna kako bi završili? Možda kao zamrznuta, interno raseljena lica, bez drva, bez brašna, bezhleba… Samo snega! Uzalud je zvao Đorđije u pomoć. U MUP-u Kikinde nisu želeli da mu izdaju prebivalište, na osnovu koga bi deca mogla da dobijaju dečji dodatak.

– Dolazili su iz policije i ispitivali nas, kao da smo iz Al Kaide!Ne veruju da ovde živimo. Pitaju me, al da brzo odgovorim: Kako ti se zove učiteljica tvog deteta? Kako se zove direktor škole? Ja ih molim da mi daju papire, pokazujem državljanstva, izvode, ugovor o kupovini kuće… Sumnjivo lice tiho mi i poverljivo prepričava detalje s informativnog razgovora.Šta je Bogu skrivio crni Đorđije? Jeste da je crn i bradat, jeste da ima podočnjake, jeste da je jedva pokretan i jedva razumljiv, jeste da voli da popije… I njegova Milica, što jes, jes, psuje i kune državu i vlast tako glasno da je čuju i dalje od Kikinde, sve do Horgoša, ali nisu valjda to razlozi da njih dvoje postanu interno raseljeni Boni i Klajd, ljudi koji se proveravaju već dva meseca, kao potencijalna pretnja za nacionalnu bezbednost?

U pomoć je uskočio i šef Mesne zajednice Zoran Petrović. Otišao je do MUP-a Kikinde gde mu je objašnjeno da MUP Palilule zapravo još nije odjavio Đorđija, pa otud nesporazum. Jedna policija ne zna šta radi druga policija.Formalno, crni Đorđije je još stanovnik kampa u Krnjači, bez sertifikata da je postao Lala.

----------------------------------------------

Bez pomoći

– Od juna prošle godine nema raspodele paketa hrane za izbegla i raseljena lica u povereništvu u Kikindi – izjavio je za „Politiku” Predrag Vojnović, poverenik za izbeglice i interno raseljena lica u Kikindi, odgovarajući na pitanje zašto je porodica Đorović ostala bez pomoći tokom ledene zime. Vojnović je rekao da je uputio Đorđija u Crveni krst, Centar za socijalni rad i Fond opštinske solidarnosti. Đorđije je rekao da je Vojnović bio jedini predstavnik države koji se založio za njegovu porodicu.