Blato za goste hotela

Na reklamnom sajtu banje Vrujci stoji netačan podatak da je "drumski prilaz kvalitetno regulisan". Tačno je to da se gost uglibi u blatu sve do hotela, ako je pala kiša, kao krajem protekle sedmice. Oko druma u Gornjoj Toplici, nazvanog Ulica Boška Ignjatovića, nalaze se cevi, da  l’ za vodovod ili za gasovod, tek tu su spremne, kao obećanje.  Kad prođu izbori, valjda će se naći tamo gde im je mesto. Svi automobili na hotelskom parkiralištu su blatnjavi. Niko do sada nije uspeo da izgradi ovaj put dugačak nekoliko stotina metara i nalazi se nedaleko od fabrike "Voda voda". Hipermoderna zgrada fabrike dominira predelom, kada se stiže od Ljiga. Iz fabrike izlaze ljudi u belim mantilima i veselo ćaskaju. U fabrici (vlasništvo Si&Si grup) zaposleno je 57 radnika. Interesi hotela i interesi fabrike, očito, nisu usklađeni. Do fabrike se može doći bez blata, a do hotela s lekovitim blatom mora se proći kroz blato.

U preporuci neupućenom, neznanom i nezvanom turisti piše i da ovdašnja voda ima lekovita svojstva, kao i blato. To potvrđuju Leposava Papić iz obližnjeg sela Rakare, Slavko Nedić iz Ljiga i Njegovan Bošnjaković iz Golupca kod Valjeva koji su baš ovde izlečili razne boljke. Uvek se vraćaju lekovitom blatu "sa snažnim terapeutskim dejstvom na kožu i ceo organizam". Voda u bazenu je preporučljiva, ali već u vazduhu na ulazu u svlačionicu i pod tuš, nepodnošljivo miriše hlor da čovek jedva čeka da izađe na svež vazduh. Samo prstom sam taknuo vodu: jeza, hladno. Kome ovde prija brčkanje i plivanje? Ima dece koja skaču i viču.

Zamerke i pohvale

Iz ugla prišunjanog turiste mogu se naći zamerke na hotel, obnovljen 1989. godine. Ali i pohvale. Na portirnici ljubazna službenica daje uputstva o kućnom redu i cenama (pun pansion 1.800, polupansion do najmanje tri dana – 1.500 dinara. Ako je nekome tri dana mnogo, platiće još 300 dinara). I, šta će dobiti za te pare?

Umetnički dojam je na prvi pogled upečatljiv. Svi hodnici, ogroman restoran i kafe-bar, načičkani su slikama raznih umetnika čija su dela ovde izložena na uvid gostima. Stalna postavka velike izložbe. Najviše je pejzaža. Ima i portreta srpskih vojskovođa, između kojih i kelner izgleda važnije; ne  pita za zdravlje junačko, niti da li gosti nešto piju, prosto sruči čorbu u tanjir i ode. Ako se gost osvrne po restoranu, primetiće da ovde niko ništa niti naručuje niti pije. Samo se jede. Demokratski izabereš danas šta ćeš jesti sutra – špagete milaneze ili pileći batak, pa odluči. Kelner se ne meša, niti pita, niti hita. Za malu platu mora posluživati gomilu dece, staraca, bolesnih i zdravih, onih na lečenju i onih koji su došli tek malo da se odmore.

Sobe u hotelu nisu loše i mogle bi odgovarati reklami da "zadovoljavaju natprosečne ukuse", jer pored televizora i frižidera, ima i tople vode, a o higijeni se vodi računa. Gostima se, usred Šumadije, za doručak nudi mleko u prahu umesto pravog kravljeg mleka.

Najvažniji brend

Turisti, kao što se poručuje, mogu posetiti i istorijska mesta u okolini. Nedaleko je Suvobor, ali i Ravna gora, a u rodnom mestu vojvode Živojina Mišića, Struganiku, prodaje se pločasti krečni kamen za fasade, enterijere, česme, fontane i trgove. Kažu da je ovim kamenom popločana i čuvena Bečka opera. Ponekad taj kamen kroz staklo automobila dobija zelenkasti odsjaj. Domaćini na putu prema Ravnoj gori prodaju naramke (kubike) pravilno isečenih drva za ogrev, sir, kajmak, orahe, ali najvažniji "brend" je kamen. Od Prolećne i Beogradske ulice u Gornjoj Toplici prema Mionici put je savršen, ali kada skreće prema području poznatom po Ravnogorskom pokretu, nije za turističku preporuku.

Sinusoidna traka druma isprekidana je rupama, taman toliko da gume svakog časa mogu da stradaju, kao i manje pažljivi vozači. Jer, pored krivina gore-dole na nepreglednoj i preuskoj liniji, preti često i ambis. Nikakvog znaka upozorenja. Jedini putokaz prekriven je četinarima, možda ga meštani i vide, ali onaj ko ne zna gde je skriven, teško će ga uočiti.

Na Ravnoj gori nigde nikog. Ne radi ni crkva, ni mauzolej, a kod spomenika Draži Mihajloviću stajao sam jedini, odmetnut i od ljubitelja i od mrzitelja ove istorijske ličnosti. Spomenik nije postavljen navrh brda, odakle se vidi cela Šumadija, valjevske planine i Kopaonik, u daljini.

Na tom mestu stojim i gledam Srbiju usred predizborne tišine. Dok Evropom hara zli vetar Kiril, srpskim usevima i skijašima nedostaje sneg.