Pridevi i zamenice u tranziciji

Nekada bi se, poput komedije Koste Trifkovića, to zvalo ljubavno pismo,a sada često kažu pismo ljubavi. Danas imamo Savet radnika (a ne Radnički savet), Pregled sporta (a ne Sportski pregled), prevozi nas Saobraćajno grada (a ne Gradsko saobraćajno). Sad se kaže i da navijamo za svoj klub, i da je to moja Crvena zvezda...

Sa pridevima i zamenicama kao da se nešto dešava...

Naivno bi bilo verovati kako se ovde radi jedino o želji da se bude precizniji u izrazu: kada kažem moj klub, ipak, mi niko neće tražiti vlasnički list. A opet, ako kažem Kolo sestara Srbije može me neko pitati ko su te srpske sestre? Hrvatska, Bugarska, Crna Gora?

Po mome mišljenju dva su uzroka ovoj pojavi: jedan je negativno jugoslovensko nasleđe, a drugi duhovna lenjost i pomodarstvo.

Jer, ako imate dovoljno godina setićete se kako je sve što u sebi sadrži odrednicu ,,srpski” bilo nepoželjno u zemlji u kojoj su Srbi bili najmnogoljudnija nacija. U borbi protiv ,,velikosrpskog hegemonizma” stradao je, eto, i jedan pridev.

Da ne politizujemo previše, no naš prvi zapadni susjed nehotice je umnožio varijacije reči Srbin, te smo uz Srbinov i srpski dobili i srbijanski. Jasno je da se htela istaći razlika između Srba iz Srbije i onih van nje.

Ali, ako smo preduzeće nazvali Putevi Srbije a vlastitu armiju Vojska Srbije, a ne Srpska vojska– i to je poruka, zar ne? Može Francuska, može Nemačka, Engleska, Irska,Hrvatska, Bugarska – sve može, samo ne Srpska! Ili joj obavezno dodajte ono republika!

Što se pomodarstva tiče, pojava o kojoj govorimo nalazi se u istoj ravni sa izmišljanjem muškog (ženskog) korelativa radi rodne ravnopravnosti. Ako se sa tim ne slažete, sudiće vam... sutkinja, suđaja? Za vaš psihološki profil zadužena je, zna se... (mrsko mi je i da pomenem novokomponovanu reč koja se danas potura).

Dakle, nacionalne ravnopravnosti radi, ne možete govoriti o srpskoj vojsci, ako u njoj ima i nesrba; na srpskim putevima želimo daleko više stranaca i zato kažemo putevi Srbije a ne srpski putevi; ali, molim vas, ima li vojnika u vojničkom pasulju? Ovo je dobar vic, mada je u suštini upravo to način na koji političari doživljavaju jezik.

Insistiranje na spoljašnjem, na obliku, često je pokazatelj prazne unutrašnjosti. Kako reče pokojni pesnik: šta se to promenilo otkad više nisam Ciganin, nego sam Rom? Pa, promenilo se: sada si Cigan, Jevrej, čoban... Ono – in više nije u modi, pardon: više nije in.

Profesor, Beograd