Nemoć velike moći

ANALIZA VESTI
Čovek koji je čvrsto bio uveren da Bavarska i njena (ultra)konzervativna Hrišćansko-socijalna unija (CSU) ne mogu bez njega – tipična zabluda gotovo svih moćnika – shvatio je u jednom času apsolutne vlasti kako je i za jednu i za drugu bolje da se povuče sa položaja koji su njega, Edmunda Štojbera, činili zaista kraljevski neprikosnovenim. Sa položaja pokrajinskog premijera i šefa stranke.

Za to gorko saznanje pobrinule su se više neočekivane okolnosti nego njegov politički refleks i državnička vidovitost. Očigledno potcenjujući žestinu krize koja je imala banalan početak – jedna lepa lokalna političarka je nedavno obelodanila da iz sedišta vlade špijuniraju njen privatni život samo zbog toga što se protivi ponovnoj Štojberovoj kandidaturi za premijera i šefa partije – veliki moćnik je shvatio sopstvenu nemoć kad je naslutio šta se iza brda valja: pred lavinom koja je nezadrživo krenula rastakala se lojalnost "kamarile" na koju je "kralj" do tada bespogovorno računao.

Politička prošlost

Iako je formalan i definitivan odlazak sa svih funkcija najavio za jesen, Edmund Štojber je već postao politička prošlost. I vrlo je verovatno da će biti prinuđen da to učini pre roka koji je odredio.

Sa političke scene tako odlazi najuspešniji pokrajinski premijer, koji je politički zanat pekao uz skute najrasnijeg bavarskog posleratnog političara Franca Jozefa Štrausa i u čije vreme vladavine je (od 1993) Bavarska, po gotovo svim merilima, bila bez premca među ostalim nemačkim pokrajinama, ali i sa neostvarenim ambicijama na velikoj, nacionalnoj i evropskoj pozornici.

Za dlaku je izgubio dvoboj sa Gerhardom Šrederom na parlamentarnim izborima u septembru 2002. kada mu je, kao izazivaču, pravo prvenstva, teška srca, ali strateški vidovito, prepustila tada još nedovoljno iskusna Angela Merkel, kao predvodnik daleko jače konzervativne formacije, Hrišćansko demokratske unije (CDU), od one "sestrinske", Hrišćansko-socijalne unije (deluje samo u Bavarskoj), koja je stajala iza Štojbera.

Bolnu ranu zalečio je uspeh na pokrajinskim izborima sledeće godine, koji je sam Štojber označio kao "senzacionalan i epohalan": njegova partija je osvojila dvotrećinsku većinu u pokrajinskom parlamentu, što do tada nikom u Nemačkoj nije pošlo za rukom.

Kralj u provinciji pokazivao je nesigurnost provincijalca pred izazovima velike scene. Odbio je 2004. ponudu da, na inicijativu Gerharda Šredera, i teren koji je pripremio francuski predsednik Žak Širak, bude predsednik Evropske komisije.

Bekstvo iz Berlina

Usledio je potom šok koji je, po ocenama mnogih političkih analitičara, označio "početak kraja" Štojberove karijere. Posle gotovo pat-pozicije koju su doneli prevremeni parlamentarni izbori 2005. njemu je bilo rezervisano mesto "superministra" (za privredu) u "velikoj koaliciji" tradicionalnih rivala i protivnika, socijaldemokrata i konzervativaca, na čijem se čelu, i najvažnijem političkom položaju u zemlji, prvi put našla jedna žena – Angela Merkel.

I kad se sa tim računalo kao sa gotovom činjenicom, da samouvereni i sujetni Bavarac menja dve pokrajinske funkcije za onu jednu saveznu, superministarsku, Štojber je naprasno 1. novembra obelodanio da napušta Berlin i da se vraća u Minhen. Juriš na fotelje koje je već bio napustio obustavljen je, ali mu bekstvo iz Berlina očigledno nije oprošteno.

Tada se, po svemu sudeći, začinjala i pobuna protiv njega koja je tinjala čekajući samo pogodnu varnicu – ovoga puta je to bila nečasna epizoda sa špijuniranjem privatnog i ljubavnog života jedne lepe i temperamentne Bavarke – da bukne.

Pokazala je to, na svoj način, i sledeća činjenica: žestoka bitka za Štojberovo nasleđe počela je i pre nego što je saopštio nameru o povlačenju. Uz još jedan detalj: ljuti rivali iz vremena njegovog kratkog boravka u Berlinu, za mesto predsednika pokrajinske vlade, Ginter Bekštajn, ministar unutrašnjih poslova i Ervin Huber, ministar privrede, sklopili su ovoga puta pogodbu o deobi "plena". Bekštajnu je u toj nagodbi "pripala" fotelja šefa vlade, Huberu predsednika stranke. Pojavio se, međutim, odmah i treći, Horst Zehofer, savezni ministar za poljoprivredu i zaštitu potrošača. On bi mogao da pomrsi Huberu račune (kandiduje se za predsednika partije), ako ga u tome ne spreči afera koja je očigledno smišljeno upravo sada lansirana: bulevarski "Bild" je obelodanio da Zehofer, pored žene i troje odrasle dece u Bavarskoj, ima, navodno, i ljubavnicu, koja još očekuje i njegovo dete, u Berlinu.

Bavarsko mešanje karata imaće, dakako, uticaja i u Berlinu. Angeli Merkel nije bilo lako sa svojeglavim Štojberom, ali bi joj bez njega moglo biti još teže: njegovi naslednici će pokušati da se profilišu i ojačaju u Minhenu po oprobanoj formuli –  "zatezanjem konopca" sa Berlinom.