Revizija na istoku

Da li je baš sasvim slučajna podudarnost činjenica da su dve zemlje, izazivači i glavni gubitnici najvećeg oružanog sukoba 20. veka, Nemačka i Japan, danas glavne ekonomske (i nešto manje očigledno političke) sile na svojim kontinentima? Da li je to samo rezultat naučene glavne lekcije minulog stoleća – da ratovi uvek donose nesreću onima koji ih počinju – posebnih razloga zbog kojih su pobednici požurili da ih pretvore u saveznike, ili sreće da su oni koji su ih predvodili znali kuda treba da ih odvedu?

Najtačniji odgovor je – od svega ovoga pomalo. Zanimljivo je, takođe, da su i Nemačka i Japan poslednjih meseci predmet globalnog publiciteta i pažnje: Bon zbog sve većeg samopouzdanja i autoriteta sa kojim nastupa na međunarodnoj sceni, a Tokio zbog nastojanja da nekim važnim unutrašnjim promenama učini kraj svojoj "izuzetnosti" i, kako tamo kažu, postane "normalna zemlja".

U Tokiju je, naime, još 2005. najavljena, a ovih dana počinje i praktično da se sprovodi – promena ustava. Za razliku od nekih drugih zemalja gde je to manje ili više rutinsko prilagođavanje osnovnog zakona zemlje novim okolnostima ili novim potrebama, ovde je reč o poduhvatu koji ne menja samo pojedine norme, već, po mnogima, i samu prirodu nacije.

Šta je to u japanskom ustavu tako posebno, suštinsko i sveto da je promena postala povod za prve velike unutrašnje podele u zemlji od kraja Drugog svetskog rata. Razna istraživanja naime pokazuju da pola nacije ustavnu reviziju pozdravlja, dok joj se takođe svaki drugi Japanac ogorčeno suprotstavlja?

Reč je o nekoliko "originala". Prvo, u ustavnom tekstu nije promenjena nijedna zapeta otkako je pre 60 godina (3. maja 1947) stupio na snagu. Drugo, ustav su napisali "ustavni amateri", mladi pravnici pri glavnom štabu generala Mak Artura, glavnokomandujućeg okupacionih snaga. I treće, ustav sadrži jedinstvenu "pacifističku klauzulu": po njemu Japan je jedina nacija sveta koja formalno nema vojsku, niti, po slovu ustava, može da vodi rat.

Ustav je napisan u okolnostima kada je Japan još prolazio kroz tešku traumu ratnog poraza i predaje koja je usledila posle atomskog bombardovanja koje je sa zemljom sravnilo dva velika grada, Hirošimu i Nagasaki (ratni zločin prvog reda, po današnjim normama). Mak Arturov ustav je zamenio prethodni, iz 1889, po kojem je car bio božanstvo i nosilac suvereniteta. U novom, okupacione snage, Amerikanci, napravili su nekoliko kompromisa: omogućili su opstanak monarhije, ali monarh, u čije ime su vođeni ratni pohodi, bio je prinuđen da se sam odrekne božanskih atributa. Uvedeno je opšte pravo glasa, dvodomni parlament…

Ono što je usledilo bila je fascinantna priča uzdizanja iz pepela. Japanci formalni suverenitet vraćaju 1952, ali umesto kukanja nad svojom sudbinom i osvrtanja na prošlost, okrenuli su se budućnosti. Umesto da budu doživljavani kao večiti neprijatelji, Amerikanci bivaju prihvaćeni kao dobrodošli prijatelji. Japan ne gunđa što je de fakto tokom celog hladnog rata neka vrsta američkog protektorata, maksimalno koristeći diplomatski i vojni štit svog velikog brata da bi se sav posvetio ekonomskoj obnovi i razvoju i postao jedna od najmoćnijih ekonomija sveta.

Najpoznatija ustavna odredba, član 9, koji kaže da se "japanski narod zauvek odriče rata kao suverenog prava nacije i pretnje upotrebe sile kao sredstva za rešavanje međunarodnih sporova", kao i da u tom cilju "neće posedovati kopnene, pomorske ili vazduhoplovne snage niti druge ratne potencijale", bili su okvir koji je načinio mentalni raskid sa militarizmom, mada Japan nije sprečio da, pod firmom "Snaga za samoodbranu", održava oružane snage od 240.000 profesionalaca, sa, između ostalog, 260 borbenih aviona i mornaricu sa 44 razarača.

Član 9 je međutim bio važan ne zbog prakse, nego zbog pacifističke filozofije koju je doneo, i koja je na neki način promenila naciju. Čemu onda ustavne promene danas, koje podrazumevaju i napuštanje ustavom institucionalizovanog pacifizma.

Glavni promoter promena, premijer Šinzo Abe, sa imidžom japanskog konzervativca i nacionaliste, obrazlaže da su danas drugačiji i svet i Japan. Takođe, po njemu, promene bi označile i "psihološki kraj posleratne okupacije".

Japan je nesumnjivo pred iskušenjem da svoju međunarodnu poziciju uskladi sa svojom ekonomskom snagom. Pritiska ga i Amerika da preuzme veći deo odbrambenog tereta u strateškom savezništvu. Želi i stalno članstvo u Savetu bezbednosti, što nije moguće bez legitimne oružane sile. A možda i najvažnije, možda je to način da se bar delimično smanji nelagoda zbog činjenice da gotovo sto odsto svoje nafte dovozi sa Bliskog istoka, i da uvozi čak 60 odsto potreba za hranom.

Ili, kao i u slučaju Nemačke, želi da na svetskoj pozornici pokaže više samopouzdanja i autoriteta?