Tramvaji San Franciska

Bio je kraj Februara i teško je bilo predvideti vremenske prilike u San Francisku. Taj dan kada smo stigli je padala kiša tako da smo većinu vremena proveli u hotelu i neposrednoj blizini.

Nismo se brinuli zbog kiše jer je put od Sidneja do San Franciska dosta dugačak te nam je dan bez previše aktivnosti svakako odgovarao. Kiša je međutim nastavila da pada i sledećeg dana, te da ne bi uzalud izgubili i taj dan, posudili smo kišobran u hotelu i krenuli da lutamo po gradu. Ništa vredno pomena se nije desilo osim što su nam patike bile skroz mokre.

U nedelju nas je probudilo sunce i predivno plavo nebo. Radovao sam se da će moja supruga konačno moći da vidi grad u onom svetlu kako ga ja pamtim iz moje prethodne posete. Planirao sam da je odvedem na dokove San Franciska, popularni “Fishermans Wharf”, odakle puca pogled na luku. Sa leve strane vidi se famozni “Golden Gate”, a sa desne ogromni “Bay Bridge” koji spaja San Francisko i Oakland. Odatle polaze i rute za posetu Alkatrazu pa smo imali i to u planu.

Nedaleko od našeg hotela nalazila se polazna stanica čuvenog San Francisko Tramvaja ili kako ga tamo zovu “Cable Car” i on vozi do dokova. To je trebalo da napravi doživljaj potpunim.

Brzo smo se spremili, jedino nismo mogli da koristimo patike, ali smo računali da uz prevoz tramvajem šetnja neće biti tako ubitačna. Malo smo se razočarali kad smo zatekli red od jedno 25-30 metara. Kad smo stali u red utvrdili smo da nam trebaju karte koje se kupuju u kiosku iza ćoška, a tamo red od desetak metara. Posle nekoliko minuta čekanja dobismo te karte i ponovo nazad u veliki red. Ide to nekako i po mojoj računici jedno 4-5 kola i mi ćemo sesti.

Posle par minuta priđe nam neka žena srednjih godina i poče da ćaska sa nama. U stvari obratila se prvo meni:“Što vi imate lepu ženu“ a onda njoj:“Kako si ti lepa“ i tako dalje na temu odakle smo mi, da bi se sve završilo sa :“Možete li da mi date 2 dolara“. Bili smo priterani uza zid i pukli smo dolar. Znao sam da je San Francisko prepun uličara ali se oni uglavnom lako prepoznaju. Trik je pravi se lud, ne komuniciraj, ponašaj se kao di si lokalni i oni te ostave. Ako se kojim slučajem otkriješ da si turista onda te ne puštaju dok ne daš nešto. Ona nije izgledala kao klasičan slučaj.

Neuobičajeno polako smo se približavali ulazu. Nešto se šuškalo da imaju problema sa strujom na liniji, ali su s vremena na vreme kola ipak stizala. Tramvaji se kreću kao pojedinačna kola sa kočničarem. Kad stignu do kraja linije penju se na drvenu platformu gde ih nekoliko krupnijih momaka okreću jer oni idu samo u jedno pravcu. Vagoni su počeli da se gomilaju na dolaznoj šini ali su prestali da polaze. Mi smo tu već proveli blizu pola sata kad je konačno objavljeno da imaju problema sa strujom i da neko vreme neće biti saobraćaja. Nismo mogli da dobijemo informaciju kada će ponovo krenuti pa smo rešili da se zaputimo peške, a karte možemo da iskoristimo za povratak jer su svakako za jedan pravac. Do dokova ima dobrih 4 km i to po čuvenim brdovitim ulicama San Franciska.

Nismo gubili entuzijazam jer svakako volimo da šetamo, a tako se grad i najbolje upozna. Na pola puta smo zažalili što nemamo malo udobniju obuću za šetnju, ali smo se tešili da će nam biti mnogo lakše u povratku jer ćemo se voziti nazad.

Konačno smo stigli do dokova. Obilje restorana, radnji sa suvenirima i razne atrakcije su uvek dobar mamac za turiste. Ja sam se bio naoštrio za “Clam Chowder” što bi u prevodu mogla da bude čorba od školjki. To je specijalitet “Fishermans Wharf”i služi se u zemički kojoj je vrh odsečen te se u nju sipa čorba. Ako ste imali prilike da probate gulaš u lepinji koji se prodaje u pekari na ulazu u Skadarliju bolje ćete razumemeti o čemu pričam. Na jednom od dokova nalazi se niz restorana gde se mogu kupiti razni morski specijaliteti i čuvena supa. Mada ima i nešto stolova mnogo češće se supa uzima za poneti pa ljudi sede okolo po dokovima i uživaju. Posle dugo predomišljanja, stao sam u jedan od redova. Skoro sam stigao na red kada je neka baba prišla pultu i zagnjurila ruku u posudu u kojoj su stajale kašike i zahvatila pregršrt. Ništa to ne bi bilo neobično da ona nije izgledala kao neko ko se ne kupa ni subotom. Kad je to videla moja draga nije bilo govora da ćemo mi jesti tu supu. Morao sam odustati.

Snaga je već počela da me izdaje kada smo na svu sreću nabasali na pekaru “Boudin”. Oni drže lanac pekara i to je sigurno bila svetla tačka toga dana. Hlebovi i pecivo su izvrsni a na veliku moju radost služe i čorbe u svežim i hrskavim lepinjama.

Proveli smo nekoliko sati na dokovima, obišli par muzeja, slikali koloniju morskih lavova i uhvatili puno fotografija sa mostovima u pozadini kao i drugim atrakcijama.

Nepotrebno je reći da smo jedva stajali na nogama i radovali se da ćemo nazad ići tramvajem. Opet razočaranje kad smo videli red slične dužine kao i na polasku. Čekanje nam je prekraćivao ulični muzičar sa pojačalom koji je dosta dobro pevao poznate hitove. Upravo kada stigosmo do samog ulaza i sledeća kola su naša, pevač dade mikrofon jednom od okretača. Tip nas je obavestio da su se prethodna kola sudarila sa autobusom i da linija neće raditi neko vreme.

Da li je moguće. Poludeo sam. Hteo sam odmah da sednem u taksi ali to bi bio potpuni poraz. Rekoše nam da tu blizu staje autobus koji bi nas mogao odvesti u istom pravcu. Nije baš bilo tu iza ćoška ali je bilo intersantno videti priljubljene tramvaj i autobus. Više nisam osećao ni umor niti sekiraciju samo sam želeo da se nekako domognem hotela. Nekako nađosmo i taj autobus. Kad je čuo šta nam se desilo vozač nas je častio besplatnom vožnjom. Autobus je bio iznenađujuće poluprazan, ali ne zadugo. Ubrzo smo ustanovili da taj autobus prolazi kroz dobro poznatu Kinesku četvrt San Franciska i na sledeće dve stanice autobus se prepunio. Vazduh u autobusu je ubzo postao nepodnošljiv i mi smo shvatili da je u pitanju ili noge ili zdavlje tako da smo na sledećoj stanici izašli i put nastavili peške. Iscrplljeni nekako se domogosmo hotela.

Verovali smo da je ovo najgore što je moglo da nam se desi na ovom putovanju, međutim prevarili smo se, ali o tome nekom drugom prilikom.