Moja violina je, praktično, deo mene

Magistar violine i zamenik koncertmajstora Beogradske filharmonije Ksenija Milošević osvaja zvukom svog instrumenta, a povremeno i glasom, publiku širom Starog kontinenta. U Atini je na Evrosongu 2006. sa grupom „Hari Mata Hari” osvojila treće mesto, a godinu kasnije na Evrosongu u Helsinkiju sa Marijom Šerifović prvo mesto! Kao član gudačkog ansambla „Dabl sens” početkom ove godine u Parizu je snimila cede koji je hit u Evropi. Ima svoj trio „Singidunum” (violina, klavir, flauta), a vodi i pevačku grupu „Bjuti kvins”.

Rođena je 26. aprila 1982. u Beogradu. Najmlađe je dete Božidara – Bokija Miloševića, istaknutog klarinetiste, koji ima četvoro dece: Gordanu (50) i Milana (43) iz prvog braka, a Tijanu (34), koncertmajstora Beogradske filharmonije, i Kseniju iz drugog.

Ksenija živi na Dorćolu, uz ušće Save u Dunav.

Kad ste zavoleli violinu?

Meni je prva muzička ljubav bio klavir. Međutim, kad sam videla kako sestra Tijana svira na violini, i ja sam tražila isti instrument. Pošla sam u muzičku školu sa četiri godine, a tata je uvek bio uz nas da nas kontroliše i da nam pomogne. Bio je vrlo strog. Tijana i ja smo u kući imale „mini vojnu muzičku akademiju”. Ali, tata mi je bio i ostao dragocena riznica mudrosti i iskustva.

Kako ste ušli u Filharmoniju?

Bila sam na trećoj godini Akademije kad mi je Tijana, kao član Filharmonije, kazala da su im potrebni honorarci uoči Bemusa (1999), pa ako hoću... Došla sam na tu audiciju. Posle tog ispita Tijana mi je ponudila dobru i lošu vest: „Dobra je što si primljena, a loša što si primljena u stalni radni odnos”. Bila je to „loša” vest zbog činjenice da sam, u isto vreme, imala obaveze i u Filharmoniji i na Akademiji. Ipak, sve sam završavala na najbolji način. A posle dve godine sam, kad je direktor Filharmonije već bio Ivan Tasovac, položila, iza paravana, da se ne zna ko svira, i ispit za zamenika koncertmajstora.

Kako doživljavate Tasovca?

Vrlo je šarmantan i ekscentričan lik. Neobičan je po svemu. Veoma je inteligentan, vispren i izuzetan menadžer. On se potpuno, i bez zadrške, posvećuje Filharmoniji. To se vidi i na prvi pogled. Kuća Filharmonije je potpuno renovirana, ceo orkestar ima nove instrumente, sve sezone su osmišljene, s nama rade svetski dirigenti. Na turnejama, kao i kod kuće, dobijamo ovacije.

A stižete li na druge obaveze?

I za to je, uglavnom, zaslužan Tasovac. On napravi plan za celu sezonu, pa svako od nas tačno zna kad, kako i s kim može da organizuje neki posao, zabavu, putovanje. Za sve to možemo da koristimo zadužene instrumente u Filharmoniji. Jer, navika muzičara na instrument je njegova druga priroda. Moja violina je, praktično, deo mene.

Koliko vežbate?

Imamo svaki dan probe i svakog petka premijeru u Kolarcu. Svake nedelje imamo drugi program, drugog dirigenta i drugog solistu. Tako da se mi, iz praktičnih razloga, s našim šefovima sporazumevamo na engleskom.

Kako Vam je bilo u Atini na Evrosongu...

Hari Varešanović je mladalačkog duha, a trideset godina je na sceni. Pre odlaska u Atinu bili smo zajedno mesec i po dana. Sklopili smo u tom periodu dobar tim, pa smo ostvarili veliki uspeh. Biti treći na Evrosongu je podvig. I mi smo nastavili saradnju. Često sviram na njegovim koncertima.

 ... u Helsinkiju na Evrosongu...

Sa Harijem sam u toku nastupa naizmenično i pevala i svirala na violini, a u saradnji sa Marijom Šerifović sam, sa još pet devojaka, samo pevala. Iz tog sastava je nastao „Bjuti kvins”, grupa koju čine tri ženska vokala: Sanja Bogosavljević, Suzana Dinić i ja. Sad nam je izašao prvi album sa 12 pesama.

 ... a u Parizu?

„Dabl sens” je kamerni ansambl klasične muzike koji je, po sistemu pola-pola, sastavljen od Srba i Francuza, a ima nas ukupno četrnaest. Vođa tog ansambla je violinista Nemanja Radulović, koji je zvezda u Francuskoj. Ti koncerti su spektakularni, a naš novi cede je hit u Evropi. U sastavu ovog ansambla je i moja Tijana, pa nas dve, u vreme kad ne sviramo, pešice obilazimo Pariz.

Kojim začinima popravljate ukus života?

Druženjem i dobrom hranom. Za mene je dragocen svaki susret sa rođacima i prijateljima. Moj stan se ogleda u Dunavu, a velika terasa mi omogućuje da na njoj okupim sve svoje ljubavi, pa da raspalimo roštilj, ohladimo piće i uživamo.

Kako doživljavate muškarce...

U šali kažem da, u tom slučaju, ne pripadam ovom veku. Ljudi su danas, generalno, jako otuđeni. Tako da internet i te nove izmišljotine postaju jedini način za komunikaciju, a to me užasava. Kad sam u društvu i s muškarcima osećam se dobro. Delujem zatvoreno, pa nikad nikoga od njih niti provociram, niti im dajem neke lažne male signale. Jer, moji signali su uvek jasni: ili-ili!

... ljubav...

Ljubav je predivan odnos. Mislim da bi ljudi trebalo mnogo da se vole. Sve bi tada bilo lepše. Duže bi živeli. Šta smo bez ljubavi? Bukvalno ništa. Ja sam zaljubljenik u ljubav.

... a udaju?

Razmišljam o tome. Nedostaje mi ta zajednica. Ali, živimo u vreme kad se ti odnosi shvataju olako, bez pravog žara. Ne mislim da je u toj zajednici potreban „papir”, ali potrebna je iskrenost, razumevanje, poštovanje i, naravno, ljubav. O braku razmišljam kao o divnom odnosu koji u svakoj situaciji mora da se neguje i čuva kao najveća vrednost dva bića. A još kad dođu i deca...

-----------------------------------------------------------

Koncertmajstor je šef celog orkestra

Šta je zadatak koncertmajstora?

On je, sportski rečeno, kapiten tima. Šef je celog orkestra, pa ima pravo da svim kolegama upućuje umetnička zapažanja, i pozitivna i negativna. On može da reaguje i umetnički i disciplinski. I samo on, o svemu, komunicira sa dirigentom. Imala sam čast da budem koncertmajstor kad je Filharmonijom dirigovao Indijac Zubin Mehta, jedan od najboljih dirigenata na svetu.