Zavodljiva veza

U upravo ojačanoj međusobnoj vezi, Evropska unija i Srbija su našli i potvrdu svojih, naravno asimetričnih, zavodljivosti. U Briselu je istaknuto da se pokazalo da je EU i dalje vrlo privlačna, čim još neko želi da joj se pridruži dok ona krizira, na šta su se nadovezali beogradski glasovi da je do izražaja došla i naša specifična atraktivnost – kad nas je elitna zajednica, usred grdnih kontinentalnih glavobolja, prihvatila kao kandidata za osvežavanje njenog sastava.

Kao i kod ostalih vrsta dokazivanja zavodljivosti, i u ovom slučaju je sevalo od komplimenata, odbijanja, prihvatanja, rashlađivanja i zagrevanja… Ali, radi se o fenomenu krcatom strateškim originalnostima, koje ću izneti u sažetom vidu.

S našeg stanovišta, najvažnijom mi se čine četiri činjenice. Prvo, statusom kandidata za članstvo u EU, Srbija je sebe, premijerno u novijoj istoriji, definisala kao zemlju političkog zapada. Drugo, tako smo se, opet kao retko kada, usaglasili s neposrednom okolinom, koja jeste, ili hoće da bude, deo EU. Treće, sada prvi put ovde postoji podrška stranačke većine takvom kursu. Četvrto, težnju Srbije za pridruživanje EU, nijedna velika sila zvanično ne osporava (mada se čula opaska da „to ne treba da ide na uštrb saradnje sa Rusijom”).

Iz ove liste proizlazi da nam se međunarodni položaj osetno menja. Pa da, stoga, predstoje važne promene i na unutrašnjem i na spoljnom planu, pod uslovom da prevaziđemo navike i počnemo da primenjujemo deklarisano.

Način i trenutak u kojima je došlo do prihvatanja kandidature Srbije, Evropi su značajni iz, takođe, bar četiri razloga. Prvo, potvrdila se kao magnet koji može da dovede do neophodne doze saradnje i dve „gvozdene” suprotstavljenosti kakve su Beograd i Priština. Drugo, za „magnetisanje” je pridobila SAD, koje su prvi put nagnale Prištinu na konkretna odstupanja od maksimalističkih zahteva. Treće, pokazala je spremnost da nastavi sa omasovljenjem članstva uprkos „zamoru od proširenja”. Četvrto, utvrđeno je da, suprotno početnoj zamisli za otklanjanje uzroka i posledica dva svetska rata, glavnu reč u Evropi ima Nemačka.

Donekle paradoksalno izgleda to što je posle briselskog samita, jasnije šta EU i Srbija treba da urade (zategni-popusti) jedna za drugu, nego šta treba da učine unutar sebe. Za obe je još zagonetno, na primer, kako da uporedo ostvaruju dva sistemska cilja – „stezanje kaiša” i podsticaj privrednom razvoju koji treba da smanji zabrinjavajuću stopu nezaposlenosti i rastuće buntove.

Iliti: kako da se žeđ utoli ispod zavrnute slavine? Uverljivu odgonetku, pogotovu ne jednodušnu, nisam našao, kao ni mnogi drugi radoznalci, u sijaset prelistanih napisa i saslušanih izjava stručnjaka.

Na dva skupa u Beogradu (konferencije u organizaciji Centra za spoljnu politiku i Fondacije Fridrih Ebert, i u zanimljivom gostovanju na Forumu za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji) čule su se opaske poznavalaca da je neizvesnije šta će biti sa EU nego s kandidaturom (pre nego što je dobijena) Srbije za EU. Ispostavile su se kao tačne: Srbija je postala kandidat za članstvo u zajednici koja se reformiše da bi opstala i odolela rastućoj spoljnoj konkurenciji.

Evroskeptici nemaju, međutim, razloga za radost koju sve upadljivije ispoljavaju, u stilu „što gore za Evropu to bolje po nas”. Nemačka kancelarka Angela Merkel i jedan od njenih prethodnika na toj funkciji,  Helmut Kol, upozorili su da je sklad Evrope – zaštita od rata. Da se Evropa nije objedinila možda bismo i sada ratovali (proizlazi iz intervjua Merkelove za grupu evropskih listova) a evro je stvoren kao jedna od preventivnih mera protiv rata (Kol, u „Špiglu”).

Možda su preterali. Ali, ne više od onih kojima se ne sviđa mir „pun nedostataka”.

U EU, i zajednicama iz koji je izrasla, nije se razaralo (a jeste izvan nje, i na ovim prostorima) nego se stvaralo. Ako, kojim slučajem, ne opstanu ni EU ni evro, Evropa će opstati kao zajednica koja se afirmisala – kao mirotvorni, bezbednosni, privredni i socijalno najuravnoteženiji faktor – znatno pre Unije i kolektivne valute.

Lično sam zadovoljan što se približavamo takvoj zajednici iako je ona sada u krizi. Pamtim, naime, da je početkom 1970-ih, kada sam se zaposlio u „Politici”, naša redakcija surovo „odozgo” kažnjavana zato što je bila među predvodnicima u pokušajima približavanja Srbije Zapadnoj Evropi.

Jedan od najpopularnijih reportera, Miro Radojčić, uobičajavao je da kaže da je naš problem to što smo „prerano u pravu”. Ko zna „gde bi nam bio kraj”, da danas, četiri decenije kasnije, nismo tek na početku…