Pravnik, pisac, roker

Nisam ni slutio da ću dobiti nagradu i veoma sam iznenađen, s obzirom na jaku konkurenciju. Drago mi je da je knjiga objavljena, pošto od nekoliko izdavača kojima sam ponudio rukopis nisam dobio nikakav odgovor…, kaže Danijel Ilić, čiji je roman "Rex mundi" upravo poneo nagradu "Politikinog zabavnika" za najbolju knjigu za mlade u 2006. godini. "Rex mundi" je objavila izdavačka kuća "Filip Višnjić" iz Beograda u svojoj biblioteci "Talas", a odbili su ga "Stubovi kulture", "Laguna" i "Prosveta"….

A sve je počelo pre petnaestak godina, kada je Ilić pisao kratke naučno-fantastične priče za koje nije bio siguran da su dovoljno zrele da bi pokušao nekome da ih ponudim. U to vreme dosta je čitao literaturu o katarima i katarskoj jeresi, koju su progonili i katolička i pravoslavna crkva. Tema ga je zaintrigirala još 90-tih kada je čitao knjigu "Sveta krv, sveti gral" Majkla Bajdženta.

– Došao sam na ideju da u taj isti, istorijski verifikovani, milje smestim svoju izmišljenu priču i likove. Reč je o krstaškom pohodu na gradove južne Francuske, a radnja se događa u Marselju. Priča prati dva brata koji vode grupu plaćenika iz Škotske, u Marselju se sreću sa plaćenicima iz Nemačke i sa jednom većom grupom bosanskih bogumila… Tema je dosta interesantna, a kod nas nije puno obrađena, ističe autor, inače 46-godišnji pravnik iz Beograda.

– Naslov "Rex mundi" mnogim ljudima je nepoznat. To je naziv za katarskog zlog boga koji kontroliše sve što je na zemlji materijalno. Njegova suprotnost je bog svetlosti ili vladalac u duhovnom svetu. Između njih je neprekidna borba kao što je u hrišćanstvu prisutna borba dobra i zla, oličena u bogu i satani.

Istorija, posebno period srednjeg veka je davnašnji Ilićev hobi. To je želeo i da studira, ali sticajem okolnosti diplomirao je prava, i danas radi u sudu na odeljenju istrage.

– Hobi su mi knjige i filmovi koji obrađuju period srednjeg veka. Čitao sam mnogo istorijskih knjiga, tako da nije bilo nekih namernih istraživanja za ovu knjigu. Tu su samo saznanja koja su uslovila da je knjiga napisana korektno u smislu opisa oružja, opreme, strela, razdaljine u jardima, visine bedema u stopama, a kasnije su sve ovo proveravali i urednici. Cake mi je otkrivao urednik moje knjige Nikola Vujčić korisnim savetima da za opise u romanu koristim arhaičnije izraze kako bi se dobilo na uverljivosti…

U sledećoj knjizi bavio bi se, kaže nam, temom iz savremenog života jer ne želi da upadne u kliše i ostane pisac srednjovekovnih romana. – Rado bih opisao svoje godine adolescencije, jer tu ima sjajnog i dosta duhovitog materijala. Bio bi to roman o Beogradu 80-tih, kada su nam rođaci iz inostranstva slali najaktuelnije ploče, a grad je ličio na metropolu koja prati sve muzičke i modne trendove. Živelo se bezbrižnije, i niko nije slutio da dolaze teške godine...

Slobodno vreme, naš sagovornik najčešće provodi uz dobru knjigu. Stiže da prati opus Dobrila Nenadića, Basare, Ćosića, Kapora. Kafku čita sa lakoćom iako je "depresivno težak", dok je muku mučio sa Dostojevskim. U periodu dokolice svira električnu gitaru. Odrastao je na roku ("Sex pistols" favorit) i to ne želi da menja.

– Što se tiče roka, ostao sam klinac, potpuno.

Obožava Alana Forda, Zagora i sve kaubojske stripove koji ostaju neprevaziđena ljubav, jer razvijaju maštu, a primećuje da je njegov prvenac tako napisan, da je zgodan za kadriranje i sekvence po kojima bi mogao da se uradi i prikladan strip-album.