Umetnost ne obezbeđuje egzistenciju

Da li mladi umetnici u Srbiji mogu da žive od profesije za koju su se školovali? Pitali smo dramske, likovne i muzičke umetnike da li mogu da zarađuju za život od realizacije dramskih tekstova, prodaje slika, koncerata ili izvođenja kompozicija?

Prvi sagovornik radi u Zavodu za udžbenike, njegov kolega predaje u Visokoj školi „Beogradska politehnika”. Sledeća sagovornica honorarno radi u slikarskoj školi i drži časove italijanskog, naredna ponekad honorarno radi u struci, ponekad van nje, a poslednja je samozaposlena. Svima je zajednička isto – diplomirani su likovni i primenjeni umetnici različitih smerova od kojih se nijedan ne izdržava onim za šta se školovao. Čitaj: ne žive od prodaje svojih dela. Ako nekom i uspe nemoguće, to je s vremena na vreme, nedovoljno za svakodnevni život. Situacija dobro poznata, praksa odomaćena. Pitanje jeste: kako se snalaze?

Branislav Nikolić diplomirao je slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, potom je magistrirao u Holandiji, član je ULUS-a. Imao je preko desetak samostalnih izložbi, grupnih takođe. Kako kaže, za svoj umetnički rad, nažalost, ima sve manje vremena. Jer, platu zarađuje radeći u Zavodu za udžbenike kao likovni urednik.

– Od svoje umetnosti, jasno je, ne mogu da živim. Nisam srećan što je tako ali tu se, pogotovo danas, ništa ne može. Takav je sistem. Možda je moglo da bude i drugačije da stvaram komercijalnija dela. Odnosno, da sam pristajao na razne kompromise. Ali, pošto to nisam želeo, bio sam prinuđen da potražim drugačije rešenje. Sreća je da sam donekle u domenu umetnosti, da nisam morao potpuno da iskoračim u neku drugu oblast, već sarađujem sa ilustratorima i dizajnerima – priča nam Nikolić.

Njegov kolega, Žolt Kovač, takođe mlad savremeni umetnik, trenutno je na doktorskim umetničkim studijama na Fakultetu likovnih umetnosti, gde je diplomirao slikarstvo i magistrirao. Izlagao je i samostalno i grupno od 2001. na brojnim postavkama. Predaje u Visokoj školi strukovnih studija „Beogradska politehnika” crtanje, slikanje i multimedijalnu prezentaciju.

– Ni ja ne živim od svoje umetničke produkcije, ali nisam, srećom, daleko. Na polju sam obrazovanja umetnika. Kada sam upisivao fakultet nisam previše razmišljao o tome da li ću time što sam odabrao moći da se izdržavam, mada nisam bio ni nesvestan situacije koja me može sačekati. Posao mi svakako uzima vreme, ali stižem redovno da stvaram. I radim sledeće: mladim ljudima kojima predajem pokušavam na vreme da objasnim da se od umetnosti teško može živeti – kaže Kovač.

Bojana Lukić, sa druge strane, nema stalno zaposlenje i ima status samostalnog umetnika. Diplomirala je slikarstvo na Akademiji lepih umetnosti „Brera” u Milanu. ULUS, čiji je član i preko kojeg je prijavljena, pokriva poreze i doprinose. Ostatak izgleda ovako:

– Galerije u kojima s vremena na vreme izlažem, a koje pripadaju Beogradu, isplaćuju honorare ako je u pitanju samostalna izložba i poneka grupna. Ali to su svakako male sume na koje ne možete da računate kao na stalan izvor prihoda. U jednom trenutku konkurisala sam i za studijski boravak umetnika u inostranstvu, u mom slučaju to je bio Beč, gde su mi bili pokriveni troškovi života i izlaganja. I to je jedna od mogućnosti koju umetnici imaju. Inače, nastavnik sam crtanja u jednoj slikarskoj školi, a davala sam i deci časove italijanskog.

Likovna umetnica Anica Vučetić, kako objašnjava, još 1988. godine, u toku svoje magistarske izložbe, donela je konačnu odluku – baviće se umetnošću, bez izgleda da od tog posla obezbedi sebi egzistenciju. U statusu samostalnog umetnika tokom godina radila je mnogo različitih poslova.

– Neki su imali veze sa mojom profesijom, a neki su bili potpuno izvan nje. U realizaciji nekih projekata pomogli su mi Ministarstvo kulture i Sekretarijat za kulturu grada Beograda, imala sam dva otkupa od strane grada 2004. i 2006, nekoliko važnih nagrada. I pored svega živelo se i živi se skromno i često na ivici. Tržište umetnosti u Srbiji praktično ne postoji, država o kulturi nedovoljno brine i nema jasnu i dugoročnu strategiju na ovom planu. Politizacija svih sfera istisnula je potpuno stručnjake iz upravljanja i odlučivanja o svim važnim pitanjima – smatra Anica Vučetić.

Pored pomenutih, postoji još jedno rešenje. Pronašla ga je Dušica Dražić, mladi diplomirani fotograf, magistar na temi „Umetnosti u javnom prostoru” (Bauhaus, Vajmar), u poslednje vreme veoma prisutna na umetničkoj sceni glavnog grada. Nema status samostalnog umetnika, nije nigde stalno zaposlena, ali je samozaposlena.

– Od statusa samostalnosti sam odustala, pošto je udruženje imalo čvrste propozicije, koje mi tehnički nisu odgovarale. U jednom trenutku odlučila sam da otvorim svoju agenciju za konsalting i menadžment. Preko nje sarađujem na projektima sa raznim kulturnim institucijama, kao što su Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Mikser, centar „Kultur klamer” i drugi. Radim i dizajn knjiga. I naravno, roditelji pomognu kad zagusti, kroz osmeh priznaje Dušica Dražić.

Sutra: Od Čehova do rijalitija