Japan - godinu dana posle

Jedanaestog marta se navršava godinu dana od velikog zemljotresa koji je zahvatio istočni deo japanskog ostrva Honšu (HIGAŠINIHON DAIŠINSAI). Prođe godina mnogo pre nego što su prošle brige, nevolje i strahovi stanovnika ugroženih područja. Hiljade poginulih i nestalih i na stotine hiljada uzdrmanih života, uništenih kuća, srušenih škola, fabrika, zgrada, preduzeća...

Cunami, koji je razorio priobalne delove prefektura Ivate, Mijagi, Fukušima i severnog Ibarakija, je ostavio za sobom neviđeno đubre. Nuklearna katastrofa u Fukušimi je prisilno naterala nekoliko desetina hiljada stanovnika da napuste svoja ognjišta, poslove, ostave zemlju i stoku.

Japan pre i posle: Snimak supermarketa u gradiću Otsuči, 15.marta 2011. (foto Rojters)

Bezbroj tužnih priča, nesrećnih ishoda i nepredvidljivih životnih sudbina se izrodilo iz ove katastrofe koja će, svakako, ostati zabeležena crnim slovima u istoriji.

Kao svedok tog megazemljotresa i jednogodišnjeg oporavljanja, mogu samo da kažem da sam iskreno zadivljena japanskom smirenošću, organizacijom i iznad svega disciplinom.

Zahvaljujući dobrom planu, revnosnim pripremama i predanom radu svih Japanaca i pogotovo dobrovoljaca, mnogo đubreta je pokupljeno, dosta zgrada popravljeno i pojačano za nove udare i velik broj novih izgrađen. Japanci su u svojoj istoriji prošli kroz mnogo zemljotresa i to iskustvo im je pomoglo da hladne glave sa večnim, blagim osmehom prođu i kroz ovu prirodnu katastrofu.

Cukuba, grad u kome živim je nov, moderno građen i u centru nije bilo velikih oštećenja. Na periferiji gde su starije kuće i zgrade, mnogi nisu bili te sreće.

Supermarket u gradiću Otsuči, snimak od 13.avgusta 2011. (foto Rojters)

Apsurdno je da su mnoge fiskulturne sale u školama (koje su uvek zborni centri u slučaju nepogoda i nesreća) oštećene i van svake upotrebe. Moj sin, Dejan, nije u ovoj školskoj godini mogao da koristi fiskulturnu salu u školi u koju ide. Takve nelagodnosti su sitnice u poređenju sa onima koje imaju stanovnici u prefekturama Mijagi i Ivate. Iako ugroženi ne žive više u zbornim centrima, već u novoizgrađenim, montažnim, privremenim kućicama, hladna zima ih živo podseća da je sve stečeno otišlo sa ogromnim talasom. Uz veliku finansijsku i moralnu podršku vlade i uz odricanje i rad, u njima živi realna nada da će se
nadoknaditi izgubljeno.

Cukuba je sada privremeni dom mnogim izbeglicama iz Fukušime koji su morali da napuste svoje kuće zbog nuklearne havarije. Njihova je sudbina najneizvesnija, jer niko ne zna da li će se ikada moći vratiti nazad.Zbog skrivanja realne situacije u nuklearkama, poluistinitim izveštajima, zakamufliranim odgovorima na direktna pitanja i loptanja odgovornostima, poverenje u vladu je veoma poljuljano. Kad pitam Japance da li veruju vladi i njihovim izveštajima po pitanju Fukušime, svi odgovori počinju sa dugačkim mmmmmmmm i mnogi se samo smeju, što je tipična japanska reakcija na pitanje na koje ne žele direktno da odgovore. Drugi, opet, odgovaraju složno :''Šta ćemo, moramo im verovati''.

Veliki broj starijih stanovnika iz okoline Fukušime se vratio kućama. Njima je svejedno Matematika je jednostavna, a zakoni prirode neumoljivi.Neće dočekati da vide posledice radijacije na sebi.

Oni mladi su napustili sve, bez namere da se ikada više vrate.Nezadovoljni su i puni gorčine. Sada se izdržavaju zahvaljujući nadoknadi koju dobijaju od kompanije Tepko, vlasnika nuklearki. Iako se vlada trudi da im obezbedi poslove, loša ekonomska situacija u Japanu im ne ide u korist.

Parking ispred supermarketa u Otsučiju, snimak od 22. decembra 2011. (foto Rojters)

Tlo se ovde i dalje drma, ne toliko jako kao 11. marta prošle godine, ali dovoljno često i snažno da drži ljudima živce napete i strah živ.Pre nekoliko nedelja je profesor seizmologije sa najeminentnijeg japanskog univerziteta u Tokiju (tkzv. Todai) javno izneo svoju prognozu da postoji 70% šanse da u naredne četiri godine megazemljotres udari Tokio.

Pošto profesori sa Todai imaju ovde status polubožanstva i skoro im se slepo veruje, takva je izjava izazvala pometnju među stanovništvom. Ljudi su opet počeli da se pripremaju za novi udar, a kompanije koje prodaju pakete za slučaj nepogoda samo trljaju ruke. Čula sam samo od nekolicine njih pitanje:''Kako to da isti profesor nije predvideo prošlogodišnji zemljotres''? Na televiziji i u štampi se u poslednje vreme izrazito govori o zemljotresu, mnogi se događaji prepričavaju, razmenjuju iskustva i daju praktični saveti šta bi se trebalo uraditi ako ponovo dođe do tako velikog udara. Posebno se insistira na greškama i ukazuje se ljudima gde se i kako pogrešilo. Nažalost, one najveće greške napravljene na najvišim nivoima se uvek pakuju u šarene laže, a kad i izbiju na površinu stižu u paketu sa pričama o pomoći, donacijama i samoodricanju.

Zemljotres je japanskoj ekonomiji doneo još jednu veliku, dugogodišnju brigu, a nagli prosperitet u komšijskom dvorištu budi stanovnicama japanskih ostrva uspavanu ljubomoru koja ih tera da rade još više, još vrednije i predanije.

Kao stranac koji živi u Japanu, stalno je prisutno pitanje u meni kako bi se neki drugi narodi ponašali u sličnoj situaciji. Tačan odgovor na to nemam. Jedino mi je jasno da se od iskaljenih Japanaca može naučiti važna životna lekcija. Interesi zemlje su važniji nego lični interesi. Tek kad celoj zemlji bude bilo bolje, biće bolje i pojedincima. Borba za svaki pedalj zemlje, za svako selo,za svako pirinčano polje, za svaku kuću, ... je načelo, koje je nezavisno od vrste teškoća, uvek prisutno u svakom Japancu. Bez obzira da li je u pitanju prirodna nepogoda ili nepogoda izazvana ljudima, isti se princip primenjuje. Sloga,rad, red, plan i disciplina!