Lako do indeksa, teško do posla

Vest da niko neće u zidare, čak ni za platu od dve hiljade evra, i da će radije da studira ekonomiju ili prava u nadi da će uspeti da se „uvali” u neku državnu službu gde će na miru da čeka penziju, odavno je deo naše svakodnevice. Mladi se masovno školuju za biro, masovni fakulteti ne smanjuju upisne kvote uprkos podacima tržišta rada, poslodavci nisu zadovoljni kvalitetom radne snage, tržište ne prepoznaje diplome po Bolonji, a često ni zanimanja koja izlaze iz srednjih škola, a država svake godine obećava strategiju razvoja privrede i obrazovanja kojom će da stavi tačku na sve ove priče.

A da se privreda i fakulteti slabo poznaju najbolje pokazuju podaci Nacionalne službe za zapošljavanje: na posao čeka 9.524 diplomiranih ekonomista i 4.640 diplomiranih pravnika, a godišnje nema ni hiljadu ponuda za posao u svakoj od ovih struka. Takođe, godišnje se samo u Beogradu i samo na ovim državnim fakultetima upiše 3.000 brucoša, a znamo i da upravo iz ovih struka ima najviše privatnih visokoškolskih institucija.

Da li će u problem stihijskog školovanja bespotrebne radne snage rešiti Strategija obrazovanja koja je upravo ovih dana predstavljena javnosti ili će ostati slovo na papiru za neku narednu vladu – ostaje da se vidi. Do tada, računica „privatnika” u obrazovanju je jasna – to su zanimanja koja su najjeftinija za proizvodnju, za razliku od školovanja nekog doktora ili prirodnjaka.

Naša realnost jeste da naš obrazovni sistem nije usklađen sa potrebama privrede i da svršene srednjoškolce poslodavci moraju dodatno da obučavaju. To traje i to jako mnogo košta, što bi bio izdatak i za neke bogatije privrede.

Evropa ima viziju koji će stručnjaci biti potrebni za 10 i 20 godina. U Nemačkoj se, zahvaljujući dobrom sistemu predviđanja, u svakom trenutku zna koliko će i kojeg kadra biti potrebno u svakoj struci u narednih pet godina. I strategija EU je da se pojača saradnja privrede i fakulteta kroz zajedničke projekte, istraživanja, finansiranje, studentsku praksu. Hoćemo u Evropu, logično je i da će i naša deca jednog dana biti na tom tržištu, dakle školujmo kadrove koji će biti potrebni u toj budućnosti. Ne treba izmišljati toplu vodu: modeli dobre prakse postoje, pod uslovom da smo spremni za rezove.

Jednom jedna vlada mora da podvuče crtu i prekine da finansira (državne) i podržava (privatne) fakultete koji školuju buduće „čekače u redu za posao”. Jednom jedan ministar prosvete mora da uvede obaveznih godinu dana prakse na fakultetima i stipendije samo za studente deficitarnih zanimanja. Jednom jedan fakultet mora da prizna da školuje dobre teoretičare, a loše praktičare, čak i po cenu da promeni sve profesore i udžbenike koji ne valjaju. I jednom jedan đak mora da kaže – neću da budem pravnik, već hemičar, jer me čeka stipendija, dobro opremljena laboratorija i praksa u inostranstvu, a posle diplomiranja – obezbeđen posao i dobra plata.

Svi znaju recept, ali niko nije spreman da „isprlja ruke”. Jednom će neko i to morati, zbog onih koje ćete ujutro odvesti u vrtić ili školu pre odlaska na posao ili na biro.