Starosrpski i novosrpski

Neki misle da je sve novo, ili bar neuobičajeno, bolje od poznatog i osveštanog dugom upotrebom, bilo da je reč o jeziku bilo industrijskim proizvodima, pa čak i o idejama.

Kad je reč o srpskom jeziku, jedan od izvora novog svakako su strane, pre svega engleske reči, od kojih bi mnoge mogle da se zamene našim, jer ako se ovako nastavi, onima koji ne znaju engleski biće potreban rečnik pri čitanju naše štampe i prevoda stranih filmova na televiziji. Evo nekoliko primera: mejting, lizing,tajming, tajmaut, ofis, pi-ar, fast fud, čiz kejk, kopi pejst, pet šop, for sejl, sekond hend itd.

S druge strane, mnoge ukorenjene srpske reči i konstrukcije nestaju ustupajući mesto onima uobičajenim u govoru Hrvata. Upotreba priloga nakon umesto posle, ni iz bliza ne smeta kao nakon što, umesto pošto, posle i sl., koje imaju i vremensko, i često uzročno značenje. U nekim slučajevima, pak, nova upotreba nekih reči dovodi i do zabune. Svetlo je bilo pridev, a svetlost imenica (sada je, često, mada srećom, ne uvek) postalo imenica. Do zabune može takođe dovesti pridev lagan, koji sada ima tendenciju da znači: onaj ili ono što nije teško. Umesto laka hrana, ili laka haljina, sada imamo lagan korak, pa se ne zna da li je reč o koraku koji nije brz ili nije težak. Bekstvo je postalo beg, zakazati sada često znači otkazati (ne izvršiti neku obavezu). U poslednje vreme primetno je da se za stanicu trolejbusa i autobusa upotrebljava reč stajalište, dok ona kod Srba, ali i kod Hrvata, znači gledište, tačka posmatranja, a ređe, naročito u govoru Srba, ona znači mesto gde nešto staje ili stoji, ali se ne odnosi na sredstva javnog prevoza. Nakazni ,,hrvatski” germanizam za plus glagol u infinitivu sve češće se sreće i kod nas, pa u izlozima radnji sa prehrambenim proizvodima čitamo za poneti!

I u štampi i na televiziji nalazimo upucati, uspaničiti se, u svim mogućim značenjima, ponekad praizvedba umesto premijera, a kao vrhunac, nesrećno skovanu reč donor i donirati koja, srećom, nije ušla u opštu upotrebu.

Poznato je i da se manje-više u svim jezicima pridev koji označava nešto negativno, u najvećoj meri, upotrebljava za pojačavanje reči koja znači nešto pozitivno, npr: strašno lep-a, strašno zanimljiv-a i sl. Međutim, u nekim prevodima filmova na televiziji nalazimo prokleto plus nešto dobro, lepo (prokleto zanimljiv), što vređa i najmanje probirljivo osećanje za jezik. To isto vredi i za pridev očajnički čija upotreba ponekad deluje komično. Tu su i reči garderoba, uvek u značenju odelo, i osmisliti, kada treba reći smisliti, izumeti i sl. Gramatičke greške su ređe, ali ih ima (svo, donešen, spašen).

Poseban problem predstavljaju reči-paraziti koje se stalno javljaju i to u različitim ili neodređenim značenjima. Takve su reči: lokacija i locirati, šansa, opcija, scenario. To su gotovo uvek strane reči kojima, reklo bi se, oni koji ih revnosno upotrebljavaju nadoknađuju slabo ili nikakvo znanje stranih jezika. Tu su i abolirati i abolicija koji ne znače osloboditi i oslobađanje nego ukidanje (abolicija ropstva). Isto tako, nekima vrlo draga reč ingerencija ne znači pravo, kompetencija nego mešanje! Osim ako nećemo da stvaramo srbo-latinski.

Jedan od načina kvarenja srpskog jezika jeste i upotreba po obliku iste reči, ali u drugom značenju. Glagol pogledati znači baciti pogled (,,Pogledaj mu na obuću, pa ga pusti u kuću”, Vuk, Poslovice). Sada sve češće nalazimo: pogledati neki film, neku izložbu.

Svedoci smo i prevođenja sa srpskog na hrvatski, bošnjački, crnogorski. Hoće li se jednog dana sa ,,starog srpskog” prevoditi i na srpski ,,novogovor”?

Profesor univerziteta