Zatvaranje naroda u sebe

Jedno nedavno istraživanje pokazalo je da više od dve trećine građana Srbije veruje da bi im život bio bolji da je opstala bivša Jugoslavija sa svojim tadašnjim uređenjem. Međutim, dve decenije posle raspada nekadašnje zajedničke države, malo toga ostalo je isto. Iz lektira i udžbenika nestali su Miroslav Krleža, Prežihov Voranc ili Kočo Racin. Tu i tamo vidimo na televiziji po neku seriju ili film iz bivših nam republika, ali nekadašnje multikulturalnosti jedva da je ostalo i u tragovima.

Kakve posledice po društvo i kulturu proizvodi činjenica da Srbija više nije izrazito multietnička zemlja, kakva je bila nekadašnja Jugoslavija? Međusobno nerazumevanje, sukobi i razmirice, pojavljuju se i u unutrašnjim pitanjima nacionalnih manjina, čega smo svedoci kada je u pitanju bošnjačka ili vlaška zajednica. Sa druge strane, izvesna zatvorenost društva i sve češće pojave netolerancije i ksenofobije, mogu biti indikatori kudikamo opasnijih procesa, upozoravaju sagovornici „Politike”. Ako deca različite narodnosti u našoj zemlji, kao što je primer u Subotici, često ne mogu da pronađu zajednički jezik, već razgovaraju na engleskom, onda se postavlja pitanje – šta se to desilo sa Srbijom i koliko je ona, ili nije, još uvek multietnička?

Sociolog Dušan Janjić objašnjava da višenacionalnost nije isto što i multikulturalnost i da poređenje sa prethodnim vremenima nije do kraja korektno.

– Multikulturalnost je liberalni koncept uređenja društva i unutar njega uređivanja odnosa između različitih kultura, vera, nacija, civilizacija, odnosno ljudi koji pripadaju raznim kulturama. Dakle, to nije politički koncept – navodi Janjić.

Socijalni psiholog Dragan Popadić objašnjava da je sa porastom međuetničkih konflikata, a pogotovo sa ratovima i raspadom države početkom devedesetih, nekadašnje „bratstvo i jedinstvo” nestalo iz upotrebe. Velika etnička distanca ukazuje na socijalnu izolovanost grupa, a ekstremno velika upozorava na verovatnu diskriminaciju i neprijateljstvo koje među grupama postoji.

– Mlađi ljudi generalno pokazuju nešto veću distanciranost. U svim istraživanjima dosledno se javlja negativna povezanost nivoa obrazovanja i distance: obrazovaniji ispitanici pokazuju veću otvorenost prema drugim etničkim grupama. Veću distancu pokazuju i ispitanici koji imaju negativniji stav prema demokratiji, koji su religiozniji, manje zadovoljni svojim životom, koji se češće svrstavaju u desnicu. U jednom novijem istraživanju u 11 zemalja u Evropitakođe je nađena pozitivna korelacija između religioznostii etničke netrpeljivosti– kaže Popadić.

Radikalna je razlika u položaju nacionalnih manjina u Vojvodini u odnosu na centralnu Srbiju, jer se u Vojvodini poštuju stečena prava, napominje sociolog Vladimir Ilić iz Centra za razvoj civilnog društva, nevladine organizacije iz Zrenjanina.

– Po našim zakonima, prava na obrazovanje, informisanje, službenu upotrebu jezika i pisma i negovanje nacionalne kulture, imaju manjine koje čine 15 odsto stanovništva u nekoj opštini. Međutim, u Vojvodini pravo na službenu upotrebu jezika i pisma imaju svi koji su ranije imali to pravo, što se zove principom stečenih prava. Sa izuzetkom romske, najgori položaj ima vlaška nacionalna manjina u Srbiji. Nemaju prava na obrazovanje, informisanje, službenu upotrebu jezika i pisma. Zato ohrabruje sporazum Tadića i Baseskua od 1. marta ove godine u Briselu. Primetno je da poslednjih nekoliko godina u izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije i u izveštajima monitoring misija Saveta Evrope, ima sve manje primedbi u vezi sa položajem nacionalnih manjina u Srbiji – otkriva Ilić.

Međutim, u Srbiji je prisutna etnička distanca koja je među jugoslovenskim narodima još od šezdesetih godina pa čak i neposredno pred izbijanje ratnih sukoba bilana niskom nivou i po svoj prilici ispodproseka u poređenju sa drugim multietničkim društvima, napominje Dragan Popadić. Najniža je čak bila tamo gde će ratni sukobi biti najkrvaviji, ali do naglog rasta dolazi neposredno pred ratne sukobe početkom devedesetih i sa raspadom Jugoslavije. Time se dokazuje da argumenti o vekovnoj mržnji kao izvoru raspada Jugoslavije i ratnih konflikatanemaju nikakvog uporišta.

Ako dođemo na teren realnosti, institucija, na primer broja domova kulture ili časopisa jednog naroda, ili odeljenja u kojima se uči na jezicima manjina, onda je napravljen i apsolutni i relativni nazadak u odnosu na period od pre devedesetih, objašnjava Dušan Janjić.

– Napredak u Srbiji, koja je u tom domenu iskoračila i ispred Evrope, jeste koncept autonomije, odnosno samoadministriranja manjina, kroz njihove nacionalne savete. To je tipičan koncept multikulturalizma, koji je Srbija uvela svojim Zakonom o nacionalnim manjinama iz 2003, i potvrdila kroz ukupno zakonodavstvo, ali još uvek nije praćen odgovarajućim institucijama, nema dosledne primene svih onih prava sa velike liste, koja su data – pojašnjava Janjić.

Prema njegovim rečima, u Srbiji sada imamo nacionalne zajednice zatvorene u sebe, nema onog poznavanja drugoga i razmene koja čini multikulturalizam, kao što je bio slučaj u Jugoslaviji.

– Tada je to bilo „provučeno” kroz ceo obrazovni, kulturni i informativni sistem. Sada toga više nema. Srbija se pretvara u „tigrovu kožu”, kao što je nekad rekao Vuk Drašković, gde ljudi žive jedni pored drugih, a sve manje jedni sa drugima. To može da se vidi i po padu broja mešovitih brakova i na mnogim drugim primerima. I to je ono što je opasno, što razara jedno društvo – napominje Dušan Janjić.

---------------------------------------

Srbija tolerantnija od Crne Gore i BiH

Pošto su ratni sukobi u bivšoj Jugoslaviji okončani, države su krenule u pravcu pomirenja, demokratizacije i integrisanja u Evropsku uniju, jezik mržnje je nestao iz medija, kao i drastični slučajevi međunacionalne netrpeljivosti, navodi Dragan Popadić.

– Bilo je za očekivati da će istom brzinom doći do opadanja etničke distance. Otuda je iznenađujuće da distanca u Srbiji nije bitno promenjena u odnosu na period rane demokratizacije početkom dvehiljaditih. Međutim, svi uporedivi indikatori međunacionalne distance u Bosni i Hercegovini i Crnoj Goripokazuju značajno veću distancu nego u Srbiji, i to distancu koja kontinuirano beleži blagi porast. Opšta netolerancija prema drugimau Srbiji je manja nego u Crnoj Gori i BiH – kazao je Popadić.