"Ko to tamo peva"1991.

Dovoljni su njeno ime i prezime, pa da se zna da je reč o kompletnoj umetnici. Neda Arnerić u riznici svog profesionalnog rada ima oko 70 filmova, nešto manje pozorišnih predstava i više od decenije i po galerijskog rada. U sve tri discipline radi i sad, ali to nije sve...

Sačuvala je svoj prepoznatljiv izgled: vedro lice, oči koje se smeju, izazovan stas, graciozan hod... I zvonak glas je deo njene prirode koji joj daje poseban šarm, a ukupan utisak o stanju njenog duha ogleda se u blagom koketiranju i kad govori ozbiljno o svim sferama svog života...

Sedeli smo u besprekorno uređenoj bašti njene kuće, u jednoj mirnoj ulici, na vračarskom proplanku, uz hram Svetog Save.

Izložba slika je jedan od povoda za ovaj razgovor.

Pre dve godine sam se vratila istoriji umetnosti i svom galerističkom poslu. Galeriju "Atrijum", u Siminoj ulici, zatvorila sam 1999. i ne nameravam da je ponovo otvaram. Sad sam umetnički direktor umetničke fondacije iz Niša koju finansira duvanska industrija "Filip Moris". Prošlog utorka sam, posle izlaganja u Nišu, otvorila  izložbu mladih slikara u Novom Beogradu, na Tošinom bunaru, u prostorijama  sponzora. Ta  galerija je, verovali ili ne, jedna  od najlepših u Evropi.

Kakav je bio odziv mladih slikara?

Fantastičan. Na konkurs se prijavilo oko 800 umetnika, a izabran je 51 rad. Izložba je prodajna, a nagrade su vrlo visoke: prva je 10.000 evra, druga 5.000, a treća 3.000! Ova fondacija i stipendira najtalentovanije... Nedavno smo raspisali konkurs za kratku dramu. Taj deo posla vodi Jovan Ćirilov. Stiglo je 60 ponuda. Prve tri će biti nagrađene novčano i izvedene u niškom pozorištu... Glavni pokretač ove fondacije je Radovan Lale Đurić, naš slikar u Americi.

Kakav je bio Vaš početak na filmu?

Sećam se, kao kroz san, mog prvog filma "San" reditelja Puriše Đorđevića 1966. Imala sam tada 13 godina. Bila sam vrlo samostalna. Upisivala sam se sama u baletsku školu, pa na glumu, u dečju grupu Bate Miladinovića, pri Radio-Beogradu. Učila sam i jezike... I tako sam stigla u "San"... Posle toga sam sa Purišom radila filmove "Jutro"i "Podne"... Kad sam imala 15 godina ponuđena mi je "Višnja na Tašmajdanu" i to me je izbacilo u orbitu popularnih ličnosti Jugoslavije. Nastavila sam da glumim misleći da mi je to hobi...

Kojih uloga se posebno sećate?

Ima uloga koje su na mene ostavile veliki trag. Teška uloga je bila u filmu "Ispravi se, Delfina". Zatim svi filmovi Lordana Zafranovića, pa "Preko tri karte za Holivud" Božidara Nikolića do najnovijih: filmskog prvenca jednog od najvećih pozorišnih reditelja melodrame Milana Karadžića "Promeni me", i filma  Slobodana Šijana "SOS, spasite naše duše", koji će biti gotov sledećeg meseca, a po žanru i po priči podseća na "Ko to tamo peva"...

Kad ste se upisali na Pozorišnu akademiju?

Sa 16 godina bila sam, a mislim i ostala, njen najmlađi student. Ali, tada nije bio dozvoljen rad u toku studiranja, pa mi je profesor Maričić preporučio da snimam filmove dok me zovu, a da posle završim školu. Međutim, išla sam iz filma u film, putovala, naučila jezike, udavala se, provodila... Imala sam baš burnu mladost...

Kako su to doživljavali Vaši roditelji?

Zahvaljujući majci Milici i ocu Slavku sve sam ovo postigla, jer su me u svemu podržavali. Poštovali su svaku moju odluku od moje desete godine. Obožavala sam oca. On se pre osam godina negde "preselio". Njegova energija je tu negde oko mene... Bio je lekar i vaterpolista sa Korčule. Tamo smo ga sahranili. Imam na tom lepom ostrvu veliku porodicu. Mama, Beograđanka, mi je živa.  

Koliko ste zadovoljni postignutim?

U svemu sam veoma zadovoljna svojim životom. Posle gimnazije sam završila istoriju umetnosti. Na Akademiju se nisam vraćala, ali u glumi, ipak, nisam bila samouka. Uz talenat koji, očigledno, imam u najvećem broj uloga uz mene su bili Milena Dravić i Ljubiša Samardžić od kojih sam naučila mnogo. To kaljenje je najduže trajalo u pozorištu, pa danas, s gotovo 54 godine, mogu da kažem da i na daskama koje život znače dobro vladam i zanatom i emocijama. Nisam mlada, a tako se osećam. Imam mnogo energije za sve poslove... Iskusna sam. Ništa više ne može da me iznenadi. A to, verujte, smiruje.

Šta kod Vas izaziva nostalgiju?

Svaka pomisao na onu Jugoslaviju.Pokušavam da prevaziđem novonastale granice i sećam se, sa nostalgiujom, spokojnog života koji smo imali u jednoj od najlepših zemalja sveta. Širom nje, sad u šest država, imam mnogo rođaka i prijatelja, pa nedozvoljavam da se ti odnosi ugase. Nostalgiju lečim i radom s glumcima iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Sad to činim u Ljubljani, gde Branko Đurić Đura priprema seriju, urnebesnu komediju: "Naša mala klinika" u kojoj igraju Bosanci, Slovenci, Srbi, Hrvati, Makedonci...

U kojim predstavama sada igrate?

U Bitef-teatru igram u relativno novoj predstavi "Prevara" Harolda Pintera, a u Beogradskom dramskom imam dve predstave: škotsku dramu "Gvozdeni život" i hit Slovenca Matjaža Zupančiča "Igra parova". Obe su na Maloj sceni, gde mi je publika gotovo u krilu, što je i najteže i najlepše. Uz sve to u Centru modernih veština predajem jedanput nedeljno kao tročas predmet Nastup pred kamerama. To je namenjeno mladim ljudima koji žele da se pojave u javnosti kao advokati, političari, spikeri, novinari...

Imate li vreme za sport?

Nisam mnogo sportski angažovana, ali poznajem niz sportista. Često sam u kontaktu s košarkašima preko mog prijatelja glumca Bogdana Diklića, kome su na svaku predstavu dolazili svi košarkaši Partizana. Njegov najbolji prijatelj je trener Željko Obradović, koji je nedavno šesti put, ovog puta s Panatinaikosom, postao evropski prvak. 

Koji sport volite da gledate?

Pored košarke to je vaterpolo. Moj otac je bio vaterpolista Sušaka, u Rijeci, a kad se preselio u Beograd i Partizana. Vodio me je i na neke utakmice...

Imate retko prezime?

Mi smo Arneri, pa su moji jugoslovenski orijentisani dedovi dvadesetih godina svom prezimenu dodali ć. Naš rođak je čuveni vaterpolista Gojko Arneri. Svi smo poreklo s Korčule.

Gde se najbolje odmarate?

U mom dvorištu i samo na moru i to bukvalno. Već tridesetak godina provodim odmor na malim brodovima gde nas je najviše šestoro. U doba ovih ratova išli smo na Jonsko i Egejsko more, a sad nam je najlepše na  Jadranskom moru dok obilizamo hrvatska ostrva. Na kopno dolazimo samo po vodu za piće. Imamo prijatelje koji imaju brod ili ga iznajmimo. To je jedini način na koji umem da letujem. Ne želim da vidim civilizaciju mesec dana.

Kad ste upoznali Zorana Đinđića?

Moj muž Milorad Mešterović, hirurg u zemunskoj bolnici, i ja odlučili smo, pre desetak godina, u toku protestnih šetnji, da uđemo u Demokratsku stranku  i da joj pomognemo. Posle toga sam i putovala s vođama stranke po Srbiji, gde sam, u pedesetak gradova, održala i male govore. Tada sam upoznala Đinđića.

Kako ste "preživeli" aferu Bodrum?

Teško. Moja skupštinska kartica je, dok sam bila na odmoru, iskorišćena za pravljenje kvoruma pri izboru Kori Udovički za guvernera Narodne banke. To je otkriveno, pa je Kori morala da ode... Da je bilo drugačije možda bi nam bilo bolje. Ona bi bila ovde, a ne u Njujorku, u Ujedinjenim nacijama, gde je angažovana kao finansijki ekspert. Taj slučaj sam iskoristila da radim na sebi. Tako nešto više nikad ne bi moglo da mi se dogodi...

Šta mislite o braku kao instituciji?

Imala sam jedan mladalački brak, koji je trajao dve i po godine. U njega sam, s 21 godinom, ušla s rediteljem Dejanom Karaklajićem. Na moju sreću, posle razvoda, našla sam čoveka s kojim imam slične poglede na život – mog sadašnjeg supruga Milorad s kojim sam pod istim krovom od 1981. Osvojio me je šarmom i širokim pogledima na život. I on je imao brak iza sebe, naludovao se u Austriji, gde je radio. Živimo mirno. Imamo ogromno poverenje jedno u drugo, a istovremeno i punu slobodu, bez kontrole... Inače brak kao institucija je prevaziđen. Milorad i ja smo se venčali zbog nekih papira, čak se i ne sećam kad je to bilo. 

Da li ste propustili da nešto uradite, pa sad žalite za tim?

Sve što nisam uradila gledaću da učinim do kraja života... Mislim da imamo još dovoljno vremena.

A čega Vam je stvarno baš žao?

Mnogo mi je žao što nemam decu. Neko je talentovan da bude dobar roditelj, a neko nije. Mislim da sam talentovana za roditelja i zato mi je još više žao što nemam decu. Kad sam mogla bila sam premlada, pa sam čekala da se sve kockice slože... Zato savetujem svakoj ženi da ne čeka. Sad znam da decu moramo rađati kad je priroda to odredila, a ko to ne učini strašno greši... Uteha su mi deca mog brata Predraga: Milica (31) i Filip (19), koje volim i grdim kao najbolja tetka.