IGRA DVE STOLICE

Pre nego što se konačno nakanio da prihvati sastav vlade kojoj će biti premijer, Vojislav Koštunica je u svojstvu lidera DSS-a organizovao "jednokratni" politički spektakl koji je seizmički zapretio slabašnom spoljnom imidžu Srbije i njenom približavanju Evropi, lomljivoj unutrašnjoj političkoj stabilnosti i toliko željenom privrednom oporavku: posle sedam godina demokratskog puberteta omogućio je radikalima ulazak u vlast.

Da budem jasan. Poštujem izbornu volju građana koji su, ugroženi na razne načine, glas dali radikalima. Nacionalizam koji ta stranka nosi mnogi doživljavaju kao štit od svetskih i domaćih zala. U zemlji u kojoj je trećina stanovnika funkcionalno nepismena, recept se pokazao kao efikasan.

Problem vidim na drugoj strani. U stranci građanske desnice koja, nominalno, ne bi trebalo da ima mnogo dodirnih tačaka sa radikalima. U DSS-u, formalno jednom od stubova nosača onoga što se zove demokratski blok, koji je glasajući za radikalskog predsednika Skupštine Srbije nacionalistima obezbedio povratak u vrhove vlasti.

Uvlačenje hard radikala u institucije, na treće po važnosti mesto u državi, potvrđuje stare naklonosti DSS-ovih light radikala. Vođa narodnjaka moguće i nije napravio loš taktički potez – proširio je sebi opcije manevra i pojačao pritisak na DS – ali, strateški gledano, zbog ovog makijavelističkog gesta u balkanskoj izvedbi gubi kredibilitet demokratske javnosti i umerenog krila sopstvene stranke.

Koštunica je, igrajući na Kosovo i na neodlučnost Borisa Tadića, tokom mučnih nedelja natezanja oko vlade, uspeo da se nametne. Pošto na izborima nije dobio ono što je želeo, do maksimuma je zategao konopac. Čim u pregovorima nije dobio ono što je zahtevao, preteći se latio radikalskog džokera pokazujući da nema grižu savesti dok partnere traži na raznim stranama.

Nemam ništa protiv. U politici su svekoliki savezi mogući, dok se poštuju elementarna pravila demokratske pristojnosti. Ne može se jedan dan sedeti za istim stolom i pregovarati o vladi, narednog dana partneru zadati udarac ispod pojasa, pa se ponovo dogovarati. Toliko o scenaristi istorijske sednice Skupštine novog saziva.

Šta će uraditi oni koji su ovakvu političku nedoslednost i prevrtljivost naslućivali, ali – vođeni istim mazohističkim porivom vlasti – nisu bili pripravni da odlučno reaguju? Biračko telo DS-a žamorilo je zbog popustljivosti svog lidera koji je propustio da precizno naznači da ga, sem lične netrpeljivosti, od Koštunice dele programske vizije proevropske Srbije, saradnje sa Hagom, čak i nijansirane razlike oko Kosova. Utapao se u agresivnu DSS-ovu retoriku. DS će u narednim danima morati da ispolji autentične vrednosti jer će u suprotnom postati sopstveni surogat na vlasti.

Isto važi i za DSS kome, umesto providnog cik-cak manevra, predstoji jasno opredeljivanje za vrednosti koje brani. Da bi se srpska politička scena razbistrila, da bi znali ko je ko, Koštunica narodu duguje razjašnjenje kom bloku želi da pripada? Ova igra na dve stolice možda je po njega trenutno probitačna, ali Srbiju uvaljuje u stanje kolektivne migrene.

Dogovoru je, da se ne lažemo, ključno doprinelo uplitanje "stranog faktora" koji je onako nespretno i nesrećno razotkrio Havijer Solana. Zapadu se diže kosa na glavi kada čuju kako lider radikala žali što nismo ruska provincija i kako "teoretski" priprećuje vanrednim stanjem. Govore o povratku ultranacionalizma. "Užas i frustracija".

Veoma zainteresovani da se izbegne politički vakuum uoči odluke o Kosovu, pritisli su iz petnih žila. Znaju da su Tadić i Koštunica rogovi u vreći, ali su insistirali da se formira demokratska vlada. Vašington i Brisel predsedniku poodavno dahću za vratom. Premijer se sa njima zadeva, mada je svestan da bi definitivni prelazak na drugu stranu sada značio političko samoubistvo.

Time se ponovo pokazala infantilnost onoga što se ovde zove politička elita. Mrvoljčenje do poslednjeg časa. Ko zna šta bi bilo bez spoljne intervencije Zapada koji nas je, rečima Olija Rena, odmah pohvalio za "dobro napredovanje" i, pred odluku o Kosovu, obećao perspektivu obnove pregovora sa EU.

Njima je tamo stalo do neke vlade koju će knjižiti kao demokratsku, a šta ostaje nama ovde? Šta mi da očekujemo? Pošto kažu da je optimista samo neobavešteni pesimista, realnost mi nalaže da se upišem u ove poslednje.

Trošeći nacionalne nerve i sopstveni kredibilitet, DS, DSS i G17 plus nekako su sklepali dogovor. Toma Nikolić bi morao da bude žrtva. Što će na Zapadu bilo pozdravljeno, ali mi – isključivo zbog prethodnog DSS-ovog kalkulantstva – ispadamo neozbiljni jer tako postupaju samo u banana-državama. To je tek uvodna faza nedaća.

Dobili smo invalidni kabinet ljudi koji su ovih dana razotkrili šta jedni o drugima dugo misle. Mini-DOS. Zar iko ozbiljan pomišlja da oni u takvom stanju duha zaista mogu da vode zemlju, da se suoče sa Kosovom, da ispunjavaju obaveze prema Hagu, da poprave život ovog naroda koji sve dublje tone u glib uz otužno saznanje da je politika najlukrativnije zanimanje a ne odgovoran posao?

Znam da nam treba demokratska vlast, ali zašto verovati da Koštunica sutra opet neće zaigrati da radikalsku kartu? Otužna vlada je sramota za Srbiju. Kakvi crni partneri! Dokle logika daj šta daš, bolje išta nego ništa.

Ako je ne spase Zapad, vlada neće dugo izdržati. Što može da znači da će se u datom trenutku ljudi ponovo latiti pištaljki, šerpi, bagera i drugih instrumenata građanske neposlušnosti.