Vreme Pekićevog romana

Znam odgovor na pitanje šta je vreme sve dok mi ne postavite to pitanje, kaže Sveti Avgustin.

Pitanje o vremenu nije samo pitanje o njegovim granicama, o neizvesnom početku i o mogućem kraju, nego i pitanje o njegovom toku. Da bi se vreme u ma kom vidu spoznalo, nužno ga je podeliti na neke etape koje bi imale kakve takve ljudske mere. Zato se pitanje o vremenu uvek postavlja sa prisenkom osmišljavanja tog vremena u sebi.

Odgovor Svetog Avgustina, zapravo, nije nikakav odgovor. To je pogodno i efektno retoričko odlaganje traženog odgovora ili tek postepeni, zaobilazni ulazak u priču o vremenu. Ali isti takav odgovor – potvrda znanja za koje nismo upitani i njegovo postojanje sve dok se za njega ne zatraže pouzdane garancije – mogao bi da pruži i čitalac Pekićevog "Zlatnog runa".

Vreme i prostor

Znamo odgovor na pitanje šta je vreme Pekićevog romana sve dok nam neko ne postavi to pitanje. Kada na to pitanje treba pružiti odgovor, onda se suočavamo sa jednim od osnovnih pitanja ovog romana. Kažem jednim od osnovnih, a ne izričito jednim jedinim, osnovnim pitanjem zato što bi svaka retorička strategija svođenja značenja ovog voluminoznog romana bila suprotna njegovoj ironičnoj, relativističkoj perspektivi. Svet Pekićevog romana odupire se jednostranim replikama tumačenja.

U Pekićevom romanu nisu statični ni vreme ni prostor. Međusobno povezani i uslovljeni, ova dva principa se javljaju u čitavom nizu raznolikih pojavnosti. Pri tome, iz jednog vremena u drugo, kao i iz jednog prostora u neki naredni, pisac sa svojim junacima i opsesivnim motivima ide lako i često, sa prekoračivanjem vremenskih i prostornih granica koje nikako nisu jednostavne. Upredajući na ovakav način vremenske niti, pri čemu dobijamo epski zamah bez hronološke linearnosti, pisac "Zlatnog runa" na neskriven način sugeriše sopstvenu koncepciju pripovednog vremena od čije realizovanosti zavisi sudbina čitavog romana.

Vrlo je lako zamisliti kako bi mogao da, na Pekićevu temu, teče roman sa tradicionalnom koncepcijom vremena. Od argonautske potrage za zlatnim runom – čiji smisao je izmenjen već samom činjenicom da u herojskom ambijentu prebiva neko ko nije heroj, Noemis, prethodnik materijalističke strasti istorije – do Badnje večeri 1941. godine smenjivali bi se, jedan za drugim, postepeno i po zadatom redu, prizori i događaji. Tako bi se svodio račun jedne firmonautike i jedne civilizacije.

Ali sve što je zamislivo nikako ne može biti realizovano. U ljudskoj moći nije da na hronološki način ispripoveda ogromno vreme koje je Pekić uzeo za predmet svoga romana. Pošto je takva vrsta rekonstrukcije nemoguća, a i prepričavanje Pekićevog, na sasvim drugim osnovama datog romana, jeste vrlo neizvestan i komplikovan postupak, pisac se odlučio za modernu, fragmentarizovanu povest u kojoj nepregledna masa vremena biva organizovana u koncentričnim krugovima tri velike etape, ali i doslednom primenjenim antropološkim interesovanjem za nekoliko temeljnih mitskih i istorijskih motiva evropskog kulturnog kruga.

Arkadijske zone

Vreme je ovladalo Pekićevim romanom. U jednom od mnogobrojnih autopoetičkih komentara, posthumno objavljenih, pisac skreće pažnju koju je "pridao problemu vremena, učinivši da čitavo Zlatno runo zavisi od principa shvatanja vremena". Ako se vreme predočeno u "Zlatnom runu" shvati na način koji sugeriše čitanja velikih realističkih romana, onda će se čitalac suočiti sa teško prevodljivim problemom organizacije ogromne građe ovog romana. Hronološko vreme nije konstitutivni princip "Zlatnog runa". Naprotiv, ono se tom vremenu opire i prevazilazi ga, zadržavajući suvereno pravo da se u mnogim svojim pasažima pozabavi upravo problemom istorijskog toka vremena.

Pokuša li se, barem sumarno, obnoviti ispripovedano ili podrazumevano vreme Pekićevog romana, vreme koje je u svom totalitetu, onako kako ga je zamislio pisac, verovatno neprevodivo u celini ni u jedan drugi žanr, videće se kako ono prevazilazi svako zamislivo vreme. To nije ni neka šire zasnovana sadašnjost, ni neka neodređena prošlost, niti neka od mogućih epoha ljudske civilizacije, već sve to ujedno i mnogo više od toga. Uz malo metaforičke slobode, ali one koju sugeriše ovo delo, "Zlatno runo" podrazumeva ukupnu istoriju ljudske civilizacije, koju potom produbljuje mitom kao vremenom koje se u nekom nejasnom času razdružuje od istorije, ali nastavlja da oličava prostor i vreme ljudskih snova i očekivanja, a svemu tome pridodaje vreme koje prethodi mitu kao simbolički izraz onoga što se u ljudskoj civilizaciji može samo naslutiti, ali se ne da ni doživeti, niti ispuniti sopstvenim smislom.

Od svevremenskih, arkadijskih zona, preko postanja mita i postanja istorije Pekić dolazi do polovine 20. veka, prateći sudbinu jednog genosa i sudbinu jednog, simeonskog, računskog principa na Balkanskom poluostrvu kao mestu postanja evropske civilizacije. Vremenska neomeđenost, data u tri ogromne, mada po trajanju međusobno neuporedive etape, udružena sa simbolički privilegovanim prostorom, daje Pekiću moćnu pozadinu za romanesknu, ironijom prožetu kritiku materijalističkog greha ljudske civilizacije.