Sirotinjo, i opštini si teška

Požega. – U Požegi, kojih stotinak metara od centra, jedna stara krovinjara sva se od vremena potrošila. Propala i dotrajala, prokišnjava, padu sklona, a u toj kući porodica bez šanse da tome leka nađe. Ni para, ni kakvog zaposlenja za Đapoviće, nastanjene u toj trošnoj kući. I uplašene da im takav "krov nad glavom" na glave ne padne.

A sve oko kuće propalo: drveni bunar im se naherio, štala i šupa nikakve, a sa obližnjeg puta kojim Požežani iz centra na magistralu izlaze voda stalno prska kućni donji deo, cigla izviruje i otpada. U sobi vlaga, do pola zida. A tu ih živi sedmoro. Supružnici Milovan i Draga, i s njima u kuhinji dve kćeri, Miljka i Nevena, obe školarci. U drugom odeljenju, veoma malom i vlažnom, trenutno boravi najstarija Milovanova i Dragina kći Radmila, sa svojim suprugom i malom dvogodišnjom Anastasijom. Kraj kreveta gde Anastasija spava ćebetom prekriven vlažan zid.

– Ne radimo nigde, pare je teško zaraditi i jedva se nađe za osnovno, a od čega ovu kuću, građenu još pre rata, da popravimo. A plašimo se da ne padne – žali nam se Draga Đapović i pokazuje u kakvom jadnom stanju je ta građevina. – Prokišnjavala je na više mesta, pa mi to zatiskujemo. Eto, jedini u ovom kraju nismo priključeni na vodovod, para nismo imali da uplatimo. Vadimo vodu iz starinskog bunara, perem veš ručno, kupamo se u koritu u kući. Ni telefon nam nije uveden. Teška nam je situacija.

Milovan je nekad radio, ali, kaže, sada zdravstveno nije sposoban, ne može dugo da stoji, šipku ima u nozi. Draga je bila zaposlena do sredine devedesetih u "Koloru" i "Mladosti", ali je potom morala da brine o svom sinu iz prvog braka, retardiranom dečaku. Ostala je bez posla i odavno je na Tržištu rada, a dečaka je Centar za socijalni rad smestio u dom u Tutinu. Đapovići od državne pomoći dobijaju sada jedino dečje dodatke, u ukupnom mesečnom iznosu od 2.700 dinara. I ponekad kakve jednokratne pomoći, skromne. A dug za struju, jer nisu godinama plaćali – imaju samo televizor, frižider i nekoliko sijalica – kamate su podigle na 47 hiljada dinara. Kažu, dolazili su da im seku struju, jedva su se nekako odbranili.

– Teško je šta zaraditi. Kad je sezona, idemo u seču drva, pa ponešto se prihoduje. Ali, ono malo što zaradimo dajemo najviše za decu i za osnovno što u kući treba. Živimo pošteno, ali oskudevamo u svemu, samo preživljavamo. I od čega onda da bude za popravku kuće koja hoće da se sruši – pita se Milovan i dodaje da Draga stalno ide u opštinu, traži pomoć, ali slaba vajda. Odatle je pošalju u požeški Centar za socijalni rad, a tamo joj kažu da su sposobni za rad i da na pomoć nemaju pravo.

I zaista, u tom centru, prema onome što nam je rekao direktor Miroljub Dragačevac, teško mogu da pomognu Đapovićima.

– Poznati su nam njihovi problemi, ali je sličnih, pa i težih primera i potreba u ovoj opštini prilično. Zato, vrši se selekcija u toj pomoći, opštinski budžet teško može da podnese šta sve kome treba. Đapovići su radno sposobni, nisu korisnici materijalnog obezbeđenja, a dobijaju povremeno jednokratne pomoći. Ipak, ima drastičnijih situacija nego što je njihova. Ne znam kako da im pomognemo oko propale kuće u kojoj žive. Nedavno, uz mnogo napora i pomoći donatora, nekako se uspelo da bude sagrađen objekat za troje dece bez roditeljskog staranja. Ali, nemoguće je da svi slični problemi budu na taj način rešeni – objašnjava Dragačevac.

Uprkos svemu, Đapovići će pomoć i dalje svuda tražiti. Kažu, nemaštinu bi nekako izdržali, ali zbog straha da im kuća ne padne za njih nema mirnog sna.