Hajde da igramo salsu

Večerašnji film je priča o ljudima koji kao da dolaze iz drugog doba, kada je bilo više revolucionara, a manje terorista i japija. Ovim rečima je preksinoć najavljena projekcija dokumentarnog filma "Kuba – vrednost jedne utopije" reditelja Janara Gvajasamin, koji je prikazan u prepunoj sali beogradskog bioskopa "Reks". Brojni posetioci ostali su ispred bioskopske sale, s obzirom da su karte rasprodate nekoliko dana ranije.

Posle premijere na najvećem svetskom festivalu dokumentarnih filmova u Amsterdamu (IDFA), Beograđani su prvi videli ovu uzbudljivu ispovest kubanskih revolucionara koji su 1959. sa Fidelom Kastrom izvojevali pobedu i osvojili vlast na Kubi. Film prati njihove današnje živote, prikazuje svakodnevicu starih revolucionara i njihova sećanja na davna vremena, kada su rizikovali živote da bi ostvarili svoj san. Toliko godina posle revolucije, revolucionari se pitaju da li je život u postrevolucionarnoj Kubi bio vredan njihovih žrtava; priznaju da ne žive u izobilju, ali nisu spremni da svoju teško stečenu slobodu menjaju za potrošački duh koji im nude Sjedinjene Države.

Posle projekcije usledio je dinamičan razgovor sa Feliksom Kontrerasom Munjizom, pesnikom i Kastrovim saborcem, inače i jednim od likova u dokumentarcu. Više od sat vremena nakon filma publika je sa njim razgovarala o revoluciji, životu i duhu Kube, idealima i socijalnoj pravdi, "zamračenju koje nikako da prođe", i divljenju sveta koje je Kuba godinama osvajala… Gledaoce filma je zanimalo kako su Kubanci uspeli da ipak zadrže na svom licu osmeh koji dodatno uliva optimizam i ostatku planete. – Mislim da su teškoće koje su zadesile Kubu, teškoće sa kojima je moguće živeti. Prošle godine na fakultete je upisano više studenata nego ikada do sada. To uliva nadu da mladi žele da napreduju. Nisam slikar, ne mogu da opišem raj, ali trudimo se da Kuba što više liči na rajsko mesto.

Gde su današnji revolucionari, pitao je mladić iz publike, primećujući da su, izgleda, samo naši revolucionari skloni samonagrađivanju.

– Naši revolucionari danas leče bolesne, popravljaju ljudima zube, uče decu. Ne samo na Kubi, već u celoj Latinskoj Americi. I nema ih 200–300, već na hiljade, rekao je Feliks Kontreras, potom odgovorivši na pitanje da li je danas moguća kritika vlasti na Kubi.

– Na Kubi postoji sloboda mišljenja. Ispričaću interesantan fenomen koji se desio pre 7–8 dana. U emisiji nacionalne televizije grupa ljudi se pojavila želeći da nametne ideju da kultura treba da bude pod jačom rukom, navodeći kao dobar primer čvrstu i zatvorenu staljinističku umetnost. Pisci su digli glas protiv toga, uputili žalbu vladi i takva predstava o umetnosti je odbačena. Da li ovako nešto može da se dogodi u diktaturi, zapitao se Munjiz, a čuli smo i podatak da je narod taj koji čak određuje tok kubanskih televizijskih sapunica.

Da li postoje dve Kube – jedna iz filma i druga, turistička koju posećuju bogati zapadnjaci, zanimalo je učesnike razgovora.

– Turistička interesovanja su šarenolika, neki dolaze samo u potragu za ženama, seksom, crnkinjama... Sem boravka na plaži i u hotelu, nemački turista nikada neće izaći na ulicu. On se ne meša sa narodom i to mu ne uzimamo za zlo. Španci vole život i običnog čoveka. Omiljeni su nam Brazilci, jer uživaju u pričanju i oni nose sa Kube pravu informaciju kako Kubanci žive.

Ima li Kina razumevanja za stanje na Kubi, zanimalo je gledaoce?

– Potpuno, ludi su za nama. Imamo veoma dobru trgovinu sa Kinom, Kinezi čak uče salsu i trude se, ali ne mogu baš da se kreću kao mi, rekao je gost Beograda. – I mi možemo i posle ovog razgovora na salsu, našalio se Kastrov saborac, koji se nekoliko puta iskreno zahvaljivao na odličnim i podsticajnim pitanjima.

I na kraju, šta posle Kastra? Odgovor Feliksa Kontrerasa je glasio "Ne znači da ćemo sahranjivanjem Kastra, sahraniti našu ideju ili utopiju".